Upravljanje insceniranim terorom i antiterorom – Sudski proces UDBI u Minhenu

 

http://wp.me/P5nwYE-6T

 

erde-017

Suđenje u Minhenu 17.10.2014

 

Ј. Перковић и адвокат Нобило пред минхенским судом

Josip Perković sa advokatom Nobilom pred sudom u Minhenu

 

U Minhenu počinje 17.10.2014 sudski proces protiv Josipa Perkovića i Zdravka Mustaća, dva kako se kaže visoka funkcionera bivše tajne političke policije Jugoslavije i Hrvatske. Povod je sumnja tužilaštva o krivičnoj odgovornosti optuženih za organizaciju i pripremu likvidacije hrvatskih disidenata preko konkretnog slučaja 1983 ubijenog Stjepana Đurekovića, jednog od direktora INE, za kojeg se sumnjalo da je upleten u malverzacije i kriminalne poslove INE sa inostranim partnerima pod uslovom državnih tajnosti u zemlji i inostranstvu. Sud je obavezan da sudi na osnovu zakona i za konkretno delo, a implicitno se pozadinom procesa stavlja u ideološko-politički sud, te je pored toga politička upotreba pravosuđa u celini, suda i tužilaštva posebno pitanje.

Povezivanje pravosuđa u konkretnom slučaju jednog krivičnog postupka za ubistvo sa višedimenzionalnom, složenom pozadinom istorijskog upupnog procesa hladnoratovske podele i posebnog položaja i tertmana Jugoslavije, ideološke i političke nezaobilazne kompnente obeležene primenom terorizma i likvidacija iz uslova političkih interesa sistema u blokovskoj podeli, vodi ka problematičnoj praksi negativnog uticaja klasičnog političkog decezionizma na sistem pravde u celini. Takav negativni uticaj sa političkim posledicama na svim stranama i po sve nacionalne sisteme pravde, šta više stvaranja osnova za preovlađujuću primenu političkog odlučivanja na širem internacionalnom nivou ili u okviru EU, postaje stalna sve jača praksa i u sistemima sa dužom demokratskom tradicijom vladavine prava. Ovaj proces se posebno daje analizirati zadnjih dve decenije ništa manje davanjem prerogativa parcijalnih političkih interesa Međunarodnom sudu pravde – MKS u odbrani prava nametanja posebne politike uticaja u sklopu destabilizacije pojedinih zemalja ili pordručja, na konkretnom primeru upravo bivše Jugoslavije.

Politička pozadina procesa je višestruka i višeslojna, samim tim i politički i pravno veoma kompleksna i još uvek pod različitim tajnostima u Nemačkoj, Hrvatskoj i ostalim republikama bivše Jugoslavije, ali ništa manje u državno-pravnim i informativno bezbedonsonim sistemima Velike Britanije, Sjedinjenih Država Amerike, Francuske i ostalim članicama zapadnog dela antinacističke koalcije, kao najaktivnim polugama hladnoratovskih tajnih igara i skrivenih operacija. Svi oni su imali i imaju svoje interese i udeo u nastajanju procesa terorističkih napada kroz obrazovanje i logističku podršku kao u konkretnom primeru hrvatskoj ektremnoj emigraciji u Nemačkoj, svojim zemljama i svetu uključujući i teritoriju S.R. Nemačke u izvršenju istih na teritoriji Jugoslavije, ali i obrnuto svoje najviše pozicionirane funkcionere u delovima sistema unutar jugoslovenskih vlasti, koje su nesumnjivo vršile akte odmazde kroz ciljne likvidacije. U krivično pravnom slislu konkretnog procesa o složenoj pozadini iza konkretnog ubistva kao Đurekovića, ne može biti reči na sudu, odnosno sud nema ovlašćenja da eventualno ulazi u celinu pozdine. Šta više postoje zakonska ograničenja iz uslova tajnosti koje sudu ne dozvoljavaju da se bavi tim temama i pitanjima pozdine ubistva, a uprevo u njima leže bitni odgovori u vezi konkretnih pitanja i konkretnog slučaja likvidacije Đurekovića i to na svim stranama.

Јосип Перковић

Josip Perković

Ne zna se tačno ko je, kada i zašto, sa kojim ciljevima učestvovao u ovom složenom polju priprema eskalacije sukoba i konkretnog slučaja Đureković, koji će tek krajem osmadesetih i devdesetih pokazati svoje ciljeve i dugoročnije planove i projekcije kao i metode delovanja tajnih službi u ukupnom procesu složenih promena.

Sada je već jasno da se na optuženičkoj klupi za ovu pozadinu nalaze samo dva službenika u celom aparatu i predstavnici samo dela segmenta ukupnog političko-bezedonsnog sistema SFRJ nastalih reformama službe bezbednosti – UDBE posle 1967 godine. Kako nastaje, ko sve i na kakav način uzima uticaj na ciljno rasplamsavanje sukoba sa dugoročnijim planovima između ekstremne hrvatske emigracije i delova službi bezbednosti Jugoslavije na konkretnom slučaju je važno pitanje u pozadini procesa. Da je ceo slučaj Đureković u ovome smislu mnogo složeniji, a učesnici u njemu, posebno u pozadini različitih trouglova interesa i sukoba višestruki i van direktne linije konkretnih pitanja kojim se može i jedino sme na osnovu zakona baviti sud u Minhenu, daje se zaključiti na osnovu poznatih činjenica i jednom konkretnom povodu – emitovanju dokumentarne serije „bavarske televizije -BR“ i „Dojče velea D-W“

 

Pred suđenje Josipu Perkoviću i Zdravku Mustaču u Minhenu 17.10.2014

 

Citat – link

 

Dotadašnji načelnik Službe državne bezbednosti Jugoslavije i drugi čovek SSUP-a, Zdravko Mustač, svojevremeni organizator hapšenja maspokovaca i dr Franje Tudjmana medju njima, postao je 1990. godine specijalni savetnik dr Franje Tudjmana za bezbednost. U prvi mah takva vest da je
Здравко Мустач

Zdravko Mustač

Zdravko Mustač postao i član hrvatskog Ureda za zaštitu ustavnog poretka zvučala je apsurdno. Mnogi Mustačevi saradnici i kolege nisu verovali u takvu mogućnost, jer su znali da je Mustač 1971. godine, kao načelnik SDB Zagreb, organizovao hapšenje i saslušavanje dr Tudjmana i ostalih maspokovaca. Posle toga Zdravko Mustač je, kako svedoči osječki advokat Ivan Vekić po kazni prebačen u SSUP. Tu naredbu je izrekao Mika Špiljak, kada se osamdesetih opet dočepao vlasti u Hrvatskoj. Mustač je tokom svog mandata u SDB SSUP- slovio kao veliki Jugosloven, komunista i vrhunski policajac. Prelazak u redove jednonacionalne policije i u tzv. krizni štab Vrhovništva zato je prihvaćen u Beogradu, a i čitavoj Jugoslaviji, medju policajcima kao profesionalno dezerterstvo. Mustačeve kolege nisu mogli da nadju nijedan valjan razlog za ovakav potez, do tada, kako sami rekoše, sigurno, najboljeg policajca u zemlji
Ljudi se prisećaju da je Zdravko Mustač pred penzionisanje, pocetkom ove godine, bio iskreno zabrinut za svoju buducnost. Trebalo je da se kao penzioner vrati u Zagreb, ženi koja radi u „INI“ i dvojici sinova koji idu u srednju školu. A da ne ostane bez velikog stana i federalne penzije. Jer je 1990. godine Vrhovništvo mnogim bivšim policajcima i tajnim agentima SSUP- i RSUP-a iz Hrvatske oduzele stanove i prepolovilo penzije. Zato se pretpostavlja da je ovaj četrdesetpetogodišnji policajac, obaveštajac i kontraobaveštajac skupo “ prodao kožu “ i svesno stao na stranu onih koje je godinama progonio. Bilo je mišljenja da je dr Franjo Tudjman, znajući za afere koje je Zdravko Mustač zataškao u Hrvatskoj, ucenio ovog bivšeg načelnika tajne policije Jugoslavije. Tvrdilo se i da je Mustač, kao dobar kontraobaveštajac, otkrivao veze dr Tudjmana sa tajnim službama Nemačke i SAD, ucenio ga, postao njegov savetnik i tako spasao glavu.

 

erde-017

 

Dokumntarna 45-minutna reportaža Bavarske Televizije i

Dojče Velea je emitovana neposredno pred početak zakazanog suđenja za 17.10.2014 bivšim funkcionerima hrvatske i savezne službe državne bezbednosti SDBa (UDBA) i SDSa – službe državne sigurnosti Republike Hrvatske. U procesnom smislu optužnice se radi o krivičnom delu podsticanja i organizovanja ubistva, koje je izvršeno 1983 godine nad Stjepanom Đurekovićem.

 

erde-017

Stjepan Đureković rodio se u Bukovcu kraj Petrovaradina 1926. godine.[1] Tijekom Drugog svjetskog rata Đureković je izbjegao službu u oružanim snagama NDH i pridružio se partizanima.[2] U partizanima postaje članom Komunističke partije.[1] Diplomirao je 1951. godine iz gospodarskih znanosti na sveučilištu u Beogradu.[1] Godine 1954. postao je komercijalni direktor tvornice u Osijeku a 1956. godine prešao je u rafineriju ulja u Sisku koja je 1964. godine postala sastavni dio INE.[1] Napredovao je do visokih položaja unutar INE, gdje je bio jedan od direktora,[2] a početkom osamdesetih zbog svoga posla održavao je sastanke s članovima Saveznog izvršnog vijeća SFRJ.[3] Đurekovićevo ubojstvo je naručio Mika Špiljak,[4] jer se njegov sin Vanja Špiljak našao upleten u novčane pronevjere.[4] Vanja Špiljak je 2008.[5] izjavio da njegov otac s ubojstvom nema veze. Kao osobe koje su odobrile ubojstvo Stjepana Đurekovića,[5] spominju se Milka Planinc i Stane Dolanc. Puna istina još nije objavljena. (2010.)

 

O slučaju Đureković se ništa ne zna i posle više od trideset godina intenzivnog istraživačkog rada, kako istražnih i pravosudnih institucija, isto tako i novinarskih analiza celog slučaja, dostupnih svih informacija bez obzira na izvor istih. Potpuno oprečne tvrdnje, iskazi i protiviskazi, poricanja rečenog uključujući iskaze pred sudom i istražnim organima, davanje potpuno novih sadržaja je jedini, verni, osnovni pratioc celog slučaja. Ta duboka tajantvenost i nemoć utvrđivanja celine uzroka i posledica pozdine stvaranja slučaja Đureković 1983 godine je zapravo i osnovni smisao i upotrebna vrednost celog slučaja kroz ciljnu primenu metoda manipulcija od strane institucionalno strogo tajno prikrivenih učesnika, metodom davanja sadržaja i vrednovanja odnosa kroz nemoć ili izbegavanje utvrđivanja činjenica iz uslova načina funkcionisanja sistema u ciljnim projekcijama stvaranja polja kontrolisanog haosa i odnosa u njemu, kako unutar iste strane u sukobu, tako i suprotstavljenih strana. Sumnje, optuživanja i kontraoptuživanja nose sa sobom jasno podeljene crno-bele slike u kojima sa jedne strane nekadašnja zajednička država sa svojom tajanstvenom tajnom političkom policijom, a sa druge manje ili više opasna, stvarna ili konstruisana neprijateljska emigracija igraju uloge koje su im dodeljene u jednoj tragičnoj predstavi bez kraja.

U svemu ne dostaje bar još jedna bitna karika, a to su složeni sistemi trećih tajnih političkih službi i isntitucionalni organi ideološkog protivnika i prijatelja, službene, institucionalne strukture i političke nomenklature zapadnog bloka sa svojim projekcijama kreiranja odnosa sa i u sistemu političke emigracije i preko nje ili pored nje kreiranje odnosa sa institucionalnim predstavnicima stvarnog ili umišljenog (ne)prijatelja na (jugo)istoku, u konkretnom slučaju Jugoslaviji kao posebnog midijuma upotrebe u odnosima sa SSSRom i zemljama varšavskog ugovora. I posle više decenija nerazjašnjeni slučaj Đureković, kao i niz ostalih, ispunjava svoju osnovnu funkciju, stvaranje haosa, neprozirnog vela iza stvarnih interesa i načina njihovog institucionalno sistemskog idejnog kreiranja, projektovanja i sprovođenja. Sve strane u ogorčenom, nepomirljivom, duboko podeljenom sukobu su zapravo istovremeno objekti manipulacije i manipulatori, žrtve i počinioci sopstvene lične i kolektivne, sve do institucionalne tragedije u jednoj mešavini racionalnog sistema upotreba službi i kroz njihove metode, organzovanih grupa emigracije sa nesporno dubokim strastima u sukobu negativnih isključivih nihilističkih stavova. Jedan nihilzam koji na ovaj način instrumentalizovan postaje sam sebi svrha i sopstveni uzročno-posledični generator pojedinačne i kolektivne tragedije. Iz ovog začaranog kruga je nemoguće izaći i posle svih tragedija, teških ličnih i kolektivnih drama, koje su u 20 veku pratile nastajanje i intenziviranje sukoba. Manipulacija tuđe nesreće iz političko-ideoloških interesa u vreme hladnoratovske podele nastavila je da služi istoj svrsi do danas i do ovog suđenja 17.10.2014 godine. Time se indirektno ukazuje na jedan od osnovnih strateških instrumenata uzimanja uticaja sa strane i stvaranja polja kontrolisanog napona u pripremama različitih sukoba iz isključivo političkih trećih interesa.

 

Стане Доланц - Стјепан Ђурековић

Stane Dolanc – Stjepan Đureković

 

Ključni procesi, događaji u pozadini kroz instrumentalizaciju Đurekovića i otvorena pitanja sa tim u vezi konkretnog suđenja i optužnice ostaju i dalje prikrivene, jer pored jednodimenzionalne – pre svega ideološke pozadine suđenja iz interesa utvrđivanja pravde u nepravdi perioda hladnog rata i posebnog odnosa prema tadašnjoj Jugoslaviji, ključna pitanja u pogledu autodinamike razvoja sukoba i time svrhe nerazjašnjene pozadine ovog slučaja ostaju, po strani prikrivene.

 

Zbog svega rečenog, postavlja se pitanje da li ovim slučajem Nemačka, posle više od tri decenije, želi da raskrinka sistem rada Titove tajne policije, koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka ubijala svoje političke neistomišljenike širom Evrope? Jugoslovenska SDB je svojim akcijama protiv emigracije likvidirala na desetine ustaša, četnika, balista, praktično sve one koji su označeni kao protivnici režima i velika opasnost po njega

 

Jedno suđenje, za jedan slučaj likvidacije sa tako složenom pozadinom ne može ni da raskrinka ni da objasni način funkionisanja i veze u kojem je jugoslovenska strana bila samo jedan od subjekata i objekat manipulacije u celom sistemu istovremeno, sa krajnjim ciljem koji je isključivo ideološko istorijskog karaktera i čija je realizicija pripremana upravo načinom upotrebe i zloupotrebe celog sistema, u njemu instrumentalizacije sukobljenih strana u nepreglednim vezama unutar njega sa ciljem stvaranja haosa i nesigurnosti u celini, što i jeste osnovni cilj svakog terorizma, bio on pod okriljem tajnih specijalnih operacija ili izvođen od autonomnih grupa. Veze i presecanja u ovome sistemu su mnogo složenija i sa višestrukim funkcijama i posebnim ličnim i grupnim intersima da bi jedan sudski proces mogao da da odgovore na tako složena i važna pitanja za budućnost.

Analiza celokupnog nepreglednog polja složenih odnosa i njihove instrumentalizacije u uslovima primene doktrine hladnoratovskog sukoba, a u smislu potrebe efikasnijeg zakonsko-pravnog uređenja i stvaranja na toj osnovi međunarodnog pravnog osnova, ostaće tabu tema. Uostalom, sud koji sudi na osnovu zakona i ne može da da odgovore na tako složena pitanja, a da sam ne preuzme ulogu koja mu u sistemu podele vlasti nije namenjena, naime čisto političkog suda sa ideološkom pozdinom u složenim međunarodnim odnosima međunarodnog prava.

 

Uloga Staneta Dolanca – sive eminencije svih tajnih puteva

 

Iza slučaja Đureković se kriju stroge državne tajne bivše zemlje i njenih mreža u inostranstvu pod velom državno-institucionalnog patronata i zaštite, znači tajne radnje i odluke njenih ključnih nosilaca odluka finansijskih i robnih transakcija na tkzv. SPOT-tržištu nafte, njene nabavke i plađanja, time način funkcionisanja netransparentnog, tajnog sistema finansijskog prometa koji su i poznati i stoje iza celog slučaja Đureković i njegove instrumentalizacije, kako u vreme rada u Ini, tako i nakon emigracije i posle ubistva. Ispovest Pavla Gažija u vreme likvidacije Đurekovića, ministra unutrašnjih poslova Hrvatske daje jedan bitan detalj o ključnoj pozadini – zaštićenim robnim i novčanim malverzacijama i transkacijama na crnom tržištu nafte i ostalog prometa i trgovine robom pod uslovom institucionalne tajnosti. Na osnovu intervjua Gažija, celu akciju protiv takvog, opšte poznatog stanja u INI, koje je postalo predmet rasprava do samog državnog vrha, dao je Stane Dolanc. Stane Dolanc je time najviše mesto odlučivanja koji otvoreno bar za uži visoki krug odlučivanja kreće u borbu protiv kriminala u INI.

Iz intervjua Pavla Gažija, u vreme pokretanja afere INA, na funkciji ministra unutrašnjih poslova Hrvatske:

 

* O čemu se zapravo radilo?

– Bila je riječ o tajnim, fiktivnim računima u inozemstvu, nabavci opreme i nafte koja nije dogovarana direktno, a plaćanje se vršilo preko tih računa. Recimo po Sredozemnom moru je plovilo pet, šest tankera pod liberijskim zastavama. I onda se čekalo da u zemlji nestane nafte, i najednom se nađu spasonosna rješenja preko Milana.

* U Milanu se poslovim s naftom bavio sad već pokojni Vojko Santrić?

– Da. Onda se pojave Santrić i Vanja Špiljak koji spase saveznu vladu bruke koja bi se dogodila nestašicom nafte. Brzo se u našim lukama stvore oni tankeri s liberijskim zastavama. I stvar je riješena. Poanta je u tome da su isplate bile preko tih tajnih računa i to po abnormalnim cijenama. Čak smo bili dovedeni u situaciju da kao država nismo imali dovoljno deviza pa su nas spomenuti posrednici, poput Santrića i kreditirali. Sjećam se da mi je u to doba Zdravko Mustač, republički šef Službe državne sigurnosti rekao da je Vojko Santrić „za sada težak oko 50-ak milijuna dolara“. To su u ono doba bili strašno veliki novci.

PavleGazi

Pavle Gaži

* Za Santrića se pisalo da ga je pokrivala savezna Udba, a možda i KOS? Vi ste upali u osinje gnijezdo?

– Apsolutno. Kad sam s Dolancom i Latinkom Perović bio u posjetu talijanskoj Komunističkoj partiji s nama je bio i Vojko Santrić. Pohvalio nam se replikom nekog medaljona koji je dobio od talijanske vlade, sastavljenog od 18 karatnog zlata. Naša Udba je planirala uhićenje i Vojka Santrića, ali su nas na saveznom nivou u tome onemogućili. Ne Stane Dolanc, nego neki drugi krugovi za koje još nisam posve siguran tko ih je sačinjavao.

Jedan bitni motiv čini upravo mreža i veze prema crnom tržištu nafte iz pravne perspektive Jugoslavije, posebno imajući u vidu ukupnu naftnu krizu sedamdesetih i osamdesetih, hronočni nedostatak para u državnom ukupnom sistemu finasiranja kroz realni potpuni monopol nosilaca odluka u ime partije, države i bezbednosti. Centralnu poziciju u tom delu sistema pod uslovima stroge tajnosti je u vreme pre, za vreme i posle likvidacije imao upravo Stane Dolanc. Stane Dolanc koji je bio i pokretač razrešavanja pitanja zloupotreba u INI.

 

* Kako je tekla istraga u Zagrebu?

– Na jednoj sjednici Savjeta za zaštitu ustavnog poretka u Beogradu, Dolanc je rekao da zbog tog kriminala u INA-i određene ljude treba staviti staviti u pritvor i da iz INA-e treba izuzeti određenu dokumentaciju. To mi je on i javio telefonom u Zagreb. Da stvar ne procuri nisam o tome referirao na sjednici republičkog Savjeta za zaštitu ustavnog poretka već sam otišao izravno kući Marijanu Cvetkoviću, tadašnjem predsjedniku Predsjedsjedništva SRH. Smatrao sam da za tako jednu ozbiljnu stvar ne mogu sam snositi odgovornost. U šest sati sljedećeg jutra krenula je ta akcija, kojom, naravno nisam ja izravno zapovijedao. Sutradan me, opet sav bijesan, Zdravko Mustač pitao kako je moguće da nam se dogodila još jedna provala. Iz INA-e je u kamionetima odvežena sva kompromitirajuća dokumentacija tako da kad je policija tamo stigla našla je prazne ormare. Mustač me pitao kome sam sve rekao o planiranju akcije, a kad sam rekao da sam jedino obavijestio Marijana Cvetkovića, naglo je zašutio što sam protumačio da sumnja kako je procurilo od Predsjednika Predsjedništva SRH. Ako je ono što sam mu rekao prenio Marijan Cvetković  Miki Špiljaku kao svojem sisačkom partizanskom drugu, što ne mogu pouzdano tvrditi jer to nismo smjeli ni istraživati, onda je sigurno da je Mika Špiljak učinio sve da nam propadne akcija.

 

Iste posledice načina funkcionisanja sistema haosa se čitaju iz izjave prvog političkog šefa policije Hrvatske u vreme pokušaja propalih istraga u INI. Inicijator pokretanja postupka istrage u vezi malverzacija u INI je bio Stane Dolanc. Akcija je pokrenuta, ali je ključno pitanje sporne dokazne dokumentacije, koja jednostavno nestaje u maglovitoj akciji uklanjanja malim kamiončićima, dokumentacije koja nikada nije ni pronađena, baš kao ni mali kamiončići, baš kao što nikada nije pokrenuta istraga u vezi organizacije i načina krađe dokumentacije, pa su samim tim po dobrom običaju istraga ostalih nepoznatih suštinskih motiva, aktera, veza cele afere u zemlji, ali i inostranstvu. Da li je Đureković bio glavni akter, samo jedan u nizu učesnika ili samo objekt pogodan za skretanje pažnje sa suštine celog sistema iza nabavke i trgovine naftom i ostalim robama sa inostranstvom bez absolutno ikakve kontrole sa obe strane, takođe nije razjašnjeno. Sumnje da je lično utajom proneverio milione ostalo je nedokazano.

U čijem interesu je mogao biti ovakav zaplet? Nastaje uvek iznova ponovljeni osnovni princip potpune tajanstvenosti i nemoći utvrđivanja činjenica u načinu funkcionisanja institucionalnog sistema, njegove kontrole i svrhe, a posebno u pogledu interesa i stvarne koristi dobro skrivenih ili čuvanih pojedinaca i grupa u njemu. Hipotetičko pitanje o tome da u ovakvim slučajevima postoji mogućnost dvostrukog, međusobno suprotstavljenog delovanja iz jednog istog centra i sa konkretnim interesima nije postavljeno.

 

Da li je Stane Dolanc pokrenuo celu akciju bar javno, da bi je istovremeno tajno presekao i time izvršio zaštitu crnog tržišta, sistema njegovog refinasiranja kroz tajne transakcije, a Đureković postao objekt – žrtva kroz odvraćanje pažnje i njenog preusmeravanje na političku i obaveštajnu pozadinu, na koju se već više od tri decenije koncentriše sva pažnja?

 

Gaži u svom intervju isključuje ovu mogućnost, jer na nju nije nikada ni pomislio, ali istovremeno govori o odnosima u vrhu vlasti Hrvatske, Špiljak – Cvetković – isledni organi itd. ispunjenim predpostavkama o dogovaranjima, koje po pravilu generišu nove sumnje i stvraju nove konflikte na osnovu međusobnog sumnjičenja izazvanih različitim intersima u i oko INInog tajnog poslovanja. Međutim pri pažljivijem čitanju izjave, Gaži tvrdi da mu se direktno neposredno pred početak akcije javio Stane Dolanc telefonom, a da je on tu izjavu preneo samo tadašnjem predsedniku Predsedništva SRH Marijanu Cvetkoviću.

 

….Dolanc je rekao da zbog tog kriminala u INA-i određene ljude treba staviti u pritvor i da iz INA-e treba izuzeti određenu dokumentaciju. To mi je on (Стане Доланц) i javio telefonom u Zagreb. Da stvar ne procuri nisam o tome referirao na sjednici republičkog Savjeta za zaštitu ustavnog poretka već sam otišao izravno kući Marijanu Cvetkoviću, tadašnjem predsjedniku Predsjedsjedništva SRH. Smatrao sam da za tako jednu ozbiljnu stvar ne mogu sam snositi odgovornost. U šest sati sljedećeg jutra krenula je ta akcija…

 

Stane Dolanc je rekao da treba izuzeti određnu dokumentaciju i ona je izuzeta na način koji Stane Dolanc možda nije objasnio do kraja, ali je nameru sproveo tako da je jedini krivac posle nestajanja cele dokumentacije postao Đureković, a time je ujedno istragu koju je pokrenuo učinio nemogućom i nestankom dokumentacije uništio deo bitnih dokaza o poslovanju INAe sa inostranim partnerom, koja je išla pre svega preko Italije i Švajcarske odnosno Vojka Santrića. Vojsko Santrić koji je za svoje zasluge odlikovan tih sedamdesetih – osamdesetih ordenom italijanske vlade, koja se podsećanja radi u tom vremenu sama nalazi pod punom kontrolom P-2 i Gladio sistema kroz događaje i procese koji će privući veliku pažnju tek posle objavljivanja Đulija Andreotija o postojanju „mreža ćutanja“ u Italiji sa prvenstvenim političkim i ideološkim ciljem borbe protiv tada veoma jake levice u Italiji i Evropi.

 

Stane Dolanc – velom obavijeni svemoćni playmaker

 

Na dan ubistva privatna poseta Cimermana (nemačkog ministra unutrašnjih dela) Stanetu Dolancu – sivoj političkoj eminenciji i centru presecanja tajnih poslova i svih mreža bezbedonosnih službi SFRJ

 

 

Na dan ubistva Đurekovića još jedna bitna, u slučaju Đureković potpuno zanemarena koincidencija slučaja. U poseti Jugoslaviji je upravo tadašnji ministar unutrašnjih poslova SR Nemačke, CSU političar Fridrih Cimerman. Za teorije zavera još jedan interesantan detalj, ali ne mora biti, jer institucionalne, strogo tajne veze i konstrukcije sa projekcijama operacija i zadatim ciljevima se samo u detaljima daju predpostaviti, što nikako ne znači da su i planirani na određnom nivou iz jednog, već iz više centara u nezavisnoj, mnogo složenijoj interakciji koja proizilazi iz uzročno-posledičnih veza, sasvim tipičnim za funkcionisanje netransparentnih institucionalnih sistema kroz sasvim normalne, uslovno svakodnevne, tekuće uslove i poslove. Zato još jednom skretanje pažnje na izjavu Pavla Gažija:

 

I baš kad je Zimmermann stigao na krstarenje, a s nama je bio i Dolanc dogodilo se ubojstvo Stjepana Đurekovića. Naravno da se njemački ministar istog trena vratio u svoju zemlju i da mu nije palo na pamet da dođe u lov na koji smo ga pozvali. Stane Dolanc je isto tako bio jako iznenađen ubojstvom Đurekovića i ne vjerujem da bi on tu likvidaciju išao naređivati baš u trenutku kad na ovako visokom noviou idemo sređivati upravo takve probleme iz prošlosti koji su opterećivali odnose dviju zemalje. Ne kažem da Dolanc možda nije bio načelno za tu likvidaciju, ali likvidacija je nerijetko značila i neutralizaciju. No, ne vidim stvarno nikakav razlog da si sa službene razine idemo kvariti tek započeto sređivanje odnosa s Njemačkom.

 

Da li se poseta slučajno podudarila sa ubistvom ili ipak postoji prostor za sumnju dublje koordinacije iz interesa i uticaja ostalih strana iz ukupnog sistema interesa uz upotrebu uslovno rečeno Gladio – 2 ♠ P-2 sličnih struktura. Da li je Dolanc bio iznenađen, ili je odigrao još jednu od svojih poznatih uloga najneobaveštenijeg prvog šefa tajnih poslova, koji ništa ne zna i sa ničim nema veze, ali je sve načuo onako kako kome ide manje ili više na štetu ili dobit pod uslovom daljnjih iznuda i ucena. Postoje pored svega motivi u pogledu zaštite poslova i načina funkcionisanja transakcija netransparentnih novčanih sredstava bez ikakve realne kontrole, ali sa već tada i kasnije prepoznatljivim ličnim i grupnim interesima. Jedna šematska struktura koja će tek devedesetih dobiti puni zamah, izaći na površinu kao javna tajna koja će do danas ostati iz inostranog i interesa domaće nomenklature pod izuzećem istrage i obavezne unutrašnje kontrole. Inostranstvo sa intersima svojih političkih centralnih grupa takođe isključuje mogućnost svakog procesa i to čini sve vreme, baš kao i u slučaju Đureković – u istinu ilegalnih tajnih poslova INE sa inostranstvom, pre svega Milanom i Luganom i crnog tržišta nafte u kojem je ključnu posrednu ulogu iz Italije i Švajcarske igrao Vojko Santrić sa Vanjom Špiljkom i ocem u vrhu državne vlasti Mikom i mnogim drugima.

 

erde-007

«The King´s of Oil»

 

https://viktorkoss.files.wordpress.com/2014/10/d0bcd0b0d180d0ba-d180d0b8d187.jpg?w=410&h=558

Marc Rich – naftne krize 70ih i razvoj SPOT-tržišta

 

Vojko Santrić iz Lugana i Milana je obezbeđivao ne samo pristup i snabdevanje naftom sa tada tek u stvaranju slobodnim tržištem, već je davao i finansijske usluge u pogledu plaćanja, netransprentnost finasijskih transakcija, do kreditiranja državnih poslova nabavke. Uz sav respekt svakom ekspertu, takvi poslovi u sistemima postojanja kontrolnih mehanizama zahtevaju viši stepen koordinacije i zaštite.

Vanja Špiljak je bio i ostao u poslu sa naftom, a tih sedamdesetih i osamdesetih je imao direktan kontakt sa Santrićem i obezbeđivao za državne potrebe naftu ili ostalu robu sa slobodnog tržišta, kada to ni država nije bila u stanju da omogući, da li iz finasijskih problema ili jednostavno nedostatka nafte. Pravi kraljevi nafte – domaći šeici bez naftnih polja, ali sa dobrim vezama prema plivajućim tankerima u sredozemlju, pod različitim zastavama i sa slobodnom naftom svakome, ko može i hoće da koristi usluge.

 

Ko stoji iza slobodnog tržišta nafte tkzv. SPOT- oil marketa 70ih i 80ih?

 

Čuveni Mark Rič iz švajcarskog Cuga i još čuvenija firma Riča – „Marc Rich + Co AG“ osnovana 1974 iz kojeg će kasnije nastati „Marc Rich + Co Holding AG“ da bi devdesetih prodajom udela na menadžere nastla vodeća svetska firma u trgovini i eksplataciji sirovinama, (Global Energy Commodity and Resources) – Glencore plc. Više o „kralju nafte“, nastanku i značaju slobodnog tržiša 70ih i 80ih – Marku Riču – Link. Koji je mogao biti značaj ili interes Marka Riča prema Jugoslaviji, osim što je postojao interes Jugoslavije da dođe do nafte pod povoljnijim uslovima? Naftu je trebalo i obzbediti od proizvođača koji se tih sedamdesetih godina služe upravo svojim osnovnim privredno-ekonomskim sredstvom i embargom na isporuku i proizvodnju iz svojih političkih i ekonomskih interesa, a Jugoslavija je kao nesvrstana zemlja imala dobre veze upravo sa tim zemljama. Ako je neko mogao biti 70ih ključna i politička i operativna veza u ovim odnosima, a ujedno i funkcioner koji je kontrolisao strukture i republičkih i saveznih tajnih poslova, onda je to bio Stane Dolanc. Stane Dolanc obrazuje sa svojom mrežom i podrškom obruč oko neprikosnovene centralne figure Josipa Broza Tita. Tito je prednji politički, moralni paravan koji zbog svoje tadašnje popularnosti i izgrađenog imidža ne dolazi u pitanje bilo kakve kontrole od strane drugih delova sistema, ali se sistem njegovom laganom izolacijom i u njegovo ime daje bez ikakvih većih otpora i pitanja kontrolisati i uređivati, na kraju krajeva sa znanjem ili bez znanja centralne ličnosti upravo Tita. Tu ulogu je u operativnom i političkom smislu vršio Dolanc, a deo njegovih mreža i poslova, političkih agendi i upotrebe tajnih metoda je samim tim dobijao sve veću potpunu slobodu, bez ikakvih postavljanja kontrolnih pitanja i analiza. Demokratske kontrole i princip odele vlasti kroz vladavinu prava, jedan od osnova delovanja i zahteva upravo beogradskih intelktualnih opozicionih centara ne postoji. Postoji represivna funkcija države prema ovim zahtevima kroz realnu depresiju prema poznatim nosiocima ovih za vreme 70ih još uvek stranim i slabim zahtevima. Upravo od Dolanca, dokazanog i kao naredbodavca određenih represivnih metoda.

Slučaj Đureković sa malim sitnim detaljima i u poređenju sa mnogim drugim pokazuje kontinuitet stvaranja i očuvanja načina misterije, u širem smislu upravljanja i kontrole haosom, u kojem se ne zna zapravo ko je i kako stvarno vukao sve konce operacije, ko je čak i izvršio likvidaciju, osim stvaranja utiska da su to učinili iz svoje tada razumljive željene reputacije i namenjene uloge posebni delovi Dolančevih mreža, ekipa i pojedinaca, nedodirljivi u pogledu ostalih radnji i u zemlji i u inostranstvu.

 

Polit- vesterntriler „Tačno u podne“ Stane Dolanc – Fridrih Cimerman

 

Poseta Cimermana na poziv Dolanca na Korčuli i likvidacija Đurekovića u isto vreme – slučajnost ili plan sa političkom pozdinom?

 

Dolanc

Stane Dolanc – poklapanje više termina na dan ubistva Đurekovića

 

Sedeli su za stolom Dolančeve kuće na suncem okupanoj Korčuli i poznatim pogledom ka plavoj pučini kada ih je tog 28. jula 1983 iznenadila vest o ubistvu hrvatskog emigrantana Đurekovića na Štarnberger jezeru. Krstarenje duž jadranske obale, jedan izlet sa lovom, bili su deo plana ove posete na poziv ministra unutrašnjih polova Jugoslavije Dolanca svom nemačkom kolegi Cimermanu. U prijateljskoj, privatnoj atmosferi, planirano je bilo da se reše i neki dugi teški problemi u međusobnoj saradnji, između ostalog i pitanja hrvatske političke emigracije. Vest o ubistvu je prekinula i posetu i plan. Ostaje još zabeleženo, što se često potpuno gubi iz analize pozadine, da je Cimerman došao na radno letovanje na poziv Dolanca. Susret i teme su znači bile brižno planirane, da li i iznenađenje kroz ubistvo Đurekovića, sa dužim interesima u projekcijama osnovnih ciljeva, ostaje otvoreno, opravdano pitanje, imajući u vidu sve što se pre dogodilo i posebno sve ono što je tek dolazilo. Tako pišu novine „Badiše cajtung“ o ovoj poseti i iznose bitan podatak, pripremljena politička poseta sa važnim temama je bila isplanirana u okviru Dolančevog poziva sa elementima opuštenog privatnog letovanja na Korčuli, gde je inače šef tajne političke policije imao ili raspolagao kućom za privatni odmor.

 

Badische Zeitung 2 Badische Zeitung – Originaltext

https://viktorkoss.files.wordpress.com/2014/10/friedrich-zimmermann.jpg?w=321&h=222

Friedrich Zimmermann Savezni ministar unutrašnjih dela Nemačke u privatnoj poseti Dolancu na dan ubistva

Es hätten ein paar schöne Tage werden sollen, damals, im Sommer 1983: erst eine kleine Kreuzfahrt entlang der Adriaküste, dann ein Jagdausflug. Jugoslawiens damaliger Innenminister Stane Dolanc hatte seinen deutschen Kollegen Friedrich Zimmermann in sein Wochenendhaus auf der Insel Korcula eingeladen. Endlich sollte in zwangloser Atmosphäre der leidige Streit um die kroatischen Emigranten in Deutschland beigelegt werden. Es wurde nichts daraus. Die beiden Minister saßen gerade zusammen, als eine Nachricht wie eine Bombe einschlug: Soeben war einer derer, um die es ging, in Deutschland von Unbekannten erschossen worden – am Starnberger See, mitten im Reich von Zimmermanns CSU.

 

Međutim ovde nije kraj koincindencija i slučajnosti. Iznenađeni Dolanc na Korčuli u vezi ubistva Đurekovića, pokazuje se po svedočenju jednog od prvih operativaca savezne službe Ivana Lasića, koji se pominje u dokumentarnoj emisiji, dobro obaveštenim u vezi ubistva u Minhenu. „Slobodna Dalmacija“ daje sledeći opis izjave Lasića:

 

Slobodna DalmacijaIvan Lasić, tadašnji načelnik Druge uprave SSUP-a, u izjavi Vijeću tvrdi da su ubojstvo Stjepana Đurekovića organizirali djelatnici Druge uprave SSUP-a Stanko Čolak, Božo Spasić i Predrag Đorđević, a izvela ga je grupa Željka Ražnjatovića Arkana.
Ubojicama je, tvrdi Lasić, ulazak u tiskaru omogućio Josip Perković preko svog agenta „Boema“, urednika emigrantskog glasila „Hrvatska država“ u Münchenu, koji mu je dao duplikat ključa ulaznih vrata tiskare

 

„Dolanc je odmah upitao: ’Je li sve u radu?’“

 

Lasić: „U Beograd sam došao u travnju 1983. Nakon izvjesnog vremena, saznao sam za ubojstvo Stjepana Đurekovića. O tome me obavijestio moj kolega iz SIP-a, načelnik Druge uprave Sreten Aleksić, telefonom ovim riječima: ’Jutros ti je jedan manje, jedan je pronađen mrtav.’ Upitao sam ga o kome se radi, a on je samo odgovorio: ’INA direktor.’. To je bilo sasvim dovoljno da se zna da je Đureković ubijen.
Smatrao sam da o tome trebam odmah obavijestiti svog neposrednog šefa, podsekretara Srđana Andrejevića. Kad sam mu rekao o čemu se radi, otišli smo do sekretara Stane Dolanca da njega obavijestimo. Dolanc je odmah upitao: ’Je li sve u radu?’
Odgovorio sam da nemam pojma o čitavom slučaju, da samo znam da je pronađen mrtav i da se spominje da je posrijedi političko ubojstvo. Dolanc je ponovio: ’Je li sve u redu, što je s ekipom?’ Podsekretar mu je objasnio da ja ne znam ništa, da nisam u toku, a da Stanka Čolaka nema. Čolak je prije mene bio načelnik Druge uprave i nije u potpunosti predao dužnost, a već je bio imenovan za specijalnog savjetnika. Dolanc je dodao: ’Opet će biti problema i optužbi na naš račun. Ubuduće moramo paziti kako to radimo.’.
Dan-dva poslije bio sam u kancelariji kod podsekretara, kad je ušao Stanko Čolak i rekao: ’Sve je OK, ekipa je kompletna.’ Dodao je: ’Idem zvati Perkovića u Zagreb.’ Nakon nekog vremena počelo se pričati kako je to uradila beogradska, Arkanova grupa. Arkan se čak otvoreno hvalio da je u tome sudjelovao. Otišao sam kod Čolaka i rekao: ’Stanko, ovo nije u redu.’ Čolak mi je odgovorio: ’Ne beri brige. Arkan je takav čovjek. To je poseban tip. To je grupa koja je završila i Šiptare.’
Poslije tog slučaja sam boravio u Zagrebu i razgovarao s Perkovićem. Rekao sam mu da nisam bio u toku priprema, ali da iz svega ispada kako je sve prošlo maltene idealno. Perković je odgovorio: ’Boga mi, više nego idealno.’“

 

Ivan Lasić i Josip Perković (link opisa dešavanja) o prvim informacijama, o vesti o ubistvu Đurekovića. Centralno mesto preseka više mreža i planova unutar sistema bezbednosti SFRJ u ovome slučaju je Dolanc, a metod je klasičan sa posebnim rukopisom Dolanca koji se ponavlja i u drugim slučajevima. Ko je stvarno sve i kako učestvovao, sa kojim stvarno separatnim motivima je važno pitanje, najvažnije jeste metod stvaranja tenzija i dugoročno projektovanje kontrolisanog haosa.

 

erde-017

erde-017

O složenoj pozadinskoj doktrini,primenjnim strategijama i metodama intenziviranja sukoba između bezbedonosno-političkih tajnih policija jugoslevnske države (UDBE) sa hrvatskom političkom emigracijom kao u ovom konkretnom slučaju, pored niza ostalih linija konfrontacije sa sličnim osnovnim modelom stvaranja polja napona, se zapravo ništa ne zna. Zna se, kako je u dokumentarnom prilogu predstavljeno i potvrđeno od bivših službenika službe, da tajne političke službe bezbednosti SFRJ stoje iza nekih od nerzjašnjenih atentata i ubistava, da se počinioci ne znaju i nikada se neće saznati, da je motiv jugoslovenskih tajnih političkih službi bila sa jedne strane antiteroristička protivkampanja, sa druge držani interesi shodno komplesnim odnosima unutar poznate hladnoratovske podele i time njihova ideološka pozadina u pogledu očuvanja državnog integriteta. Izjava Božidara Spasića je u tom smislu realni opis jednog dela funkcionisanja sistema u ukupnom sistemu složenih odnosa stvorenih promenama od posle 1966 i tzv. brionskog plenuma. U vezi konkretnog slučaja Đureković je interesantan i detalj iz intervjua Spasića o štampanju lista koje je učinila SDB-UDBA sa ciljem stvaranja pometnje u hrvatskoj emigraciji kroz lažni intervju Đurekovića, uz ostale slične ciljne dezinformacije, po kojem je on navodno želeo da se nametne kao politički vođa emigracije. Tada (štampanje novina u režiji UDBE sa konstruisanim sadržajima) nije postojala, kaže Spasić, ideja o likvidaciji Đurekovića. Da li je ideja za pokretanje časopisa sa falsifikovanim intervjuima sa ciljem stvaranja pometnje i nesigurnosti bila u sklopu šireg koncepta upotrebe i objektivizacije „slučaja Đureković“ od strane više grupa i službi na višem nivou koordinacije i upotrebe celog slučaja u okvirima šireg koncepta unutar „antikounisučkog operativnog sistema – Gladio pod punom tajnošću“, i to sa više strana i radi suprotstavljenih dugoročnih projekicja, a zajedničkim osnovama strogo tajne zaštite netransprentnog sistema finasijskih veza u pogledu tržišta robom i naftom pod strogom tajnosti?

Ili vrh operativaca savezne službe radi na projektu Đureković bez da ijedan od njih bilo šta zna o stvarnim namerama.

 

erde-017

erde-017

Uloga i upotreba Josipa Majerskog

 

Јосип Мајерски

Josip Majerski – višestruki zaštićeni tajni agent

Još jedan zaboravljeni detalj iz 1983 godine o kojem je iscrpno pisao tada nemački Špigel, a u vezi ubistva Đurekovića, jeste predaja nemačkim islednim službama takođe višestrukog agenta-saradnika Josipa Majerskog. – Špigel – link 29.08.1983. Jedna od ključnih karakteristika cele scene u inostranstvu, posebno u SRN jeste isprepletanost veza saradnika više službi, lica koja se nazivaju top-agentima, kounetrmenima, duplim agentima, agentima provokatorima, ili samo informantima, a zapravo se radi o višestruko upotrebljenim objektima manipulacije cele scene i ništa manje i manipulacija između samih delova tajnih političkih unutrašnjih i spoljnjih službi. Kao da je njihova osnovna namena u celom sistemu bila upravo stvaranje haosa na osnovu svojih subjektivnih interesa i promenljivih ideološko-političkih gledišta, avanturizma i na kraju krajeva, a na prvom mestu ličnih i materijalnih interesa, nekih racionalno odglumljenih promenljivih opredljenja različitih agenata saradnika, ne ulazeći u promenljive vrednosne ocene istih, bez obzira na pripadnost ovoj ili onoj strani, ili svima zajedno.

 

Josip Majerski je bio saradnik – agent spoljne službe informisanja jugoslevenskog ministarstva spoljih poslova SIDa do 1976 u inostranstvu – Nemačka Nirnberg, koji se vraća u Jugoslaviju i radi u Slavonskom Brodu, da bi onda upravo 1983 emigrirao i predao se nemačkim vlastima i počeo raditi za nemačke službe. Rad za nemačke službe u hladnoratovskom periodu godina zapleta, koje će tek biti zapletene na tragičan način u godinama raspleta su po prirodi političkih odnosa, ali i interesa, ne na kraju i sistemskih osnovnih pitanja bitno vezane za operativne akcije prijateljskih službi saveznika, pre svih američkih, britanskih i francuskih pored domaćih nemačkih, kao vodećih u ideološkom ratu i to u duhu osnovnih i zajedničkih interesa prema istočnom bloku od strane severno-atlantskog saveza i time posebno prema osnovnom mostu i mediju – objektu u tom ratu – nesvrstanoj Jugoslaviji. Ovo su tvrdnje samog Majerskog date u intervju – link, koji pored ostalog ima susrete sa Krunoslavom Pratesom takođe dvostrukim saradnikom službi, u međuvremenu jedinim osuđnim u Nemačkoj kao saučesnik u likvidaciji Đurekovića, čije učešće odlučno poriče.

Davanje ključeva objekta (krivica Pratesa) za špijunske – obaveštajne aktivnosti ne mora značiti da se radilo o saučešništvu u smislu znanja o namerama likvidacije bilo koga u višetrukim trouglovima veza i interesa različitih strana. Isto tvrdi savezni agent UDBE Spasić u pogledu štampanja provokativnog lista namenjenog hrvatskoj političkoj emigraciji od strane UDBE. Iz sudske prakse pri poštovanju zakona i činjenica, sam odnos nekoga prema nekome ili nečemu sa stvarnim ili predpostavljenim negativnim emocijama nije dovoljan dokaz za presudu pri elementarnom poštovanju krivičnog pravnog postupka. To su indicije, često političkog promenljivog sadržaja, koje se mogu u uslovima rada i uzimanja uticaja kroz mreže tajnih službi lako konstruisati, posebno kod složenih prikrivenih operacija pod posebnom tajnošću. To čine sve službe po osnovnom principu prvog pravila metoda rada odbrane tajnosti.

Ne sme se zaboraviti da su akti terora, isto tako akti likvidacija protiv potencijalnih žarišta opsanosti u izvođenju terorističkih napada pod punom tajnosti celokupnog sistema, kao i primene osnovnog metoda – vršenja akata pod tuđom zastavom, jedan od osnovnih principa pravljenja, održavanja i upravljanja haosom iz daljnjih operativnih, strateških – doktrinarnih interesa. Od 1968 postoji ciljno rasplamsavanje sukoba pored ostalog između upotrebljene ekstremne hrvatske emigracije sa jedne i reformisane UDBE sa druge strane. Ko sve i kakvi interesi stoje iza ove radikalizacije sukoba ostaje otvoreno pitanje. Politička hrvatska emigracija do ekstremnih grupa koje su zadžale osnovne principe ustaške ideologije i time terora kao samorazumljivog sredstva političke borbe stoje pod realnim kišobranom i podporom, posrednom ili neposrednom, delova tajnih političkih službi zemalja severno-atlantske alijanse. međutim i unutar sistema postoji široka sloboda i često različiti koncepti i interesi. Sa druge strane konfederalizovane službe bezbednosti Jugoslavije imaju međusobno razuđene interese i operativne zadatke, dodeljene uloge čiji se centralni upravljački sistemi nalaze van svake kontrole, ili kontrole koja omogućava dugoročno stvaranje preduslova za ostvarivanje dugoročnih političkih koncepcija, ciljeva sa posebnim metodama upotrebe delova sistema u dužem vremenskom periodu. Zajedničko za ceo sistem i sve delove jeste nepotojanje realne demokratske kontrole i isključivanje ili psoeban uticaj kroz delovanje državnih – službenih tajnosti na isključenje i sudskih postupaka sa ciljem pokrivenim u ideološkom sistemu hladnoratovske podele i time načina funkcionisanja na osnovama Trumanove doktrine.

Pored ovih opštih karakteristika celokupnog sistema i njegovog načina funkcionisanja, sami doušnici, agenti, dupli agenti itd. su ponajmanje ideološki, politički, stručno i intelktualno osposobljeni da sa svojim ukupnim znanjem donose ispravne odluke i daju tačne informacije, ako se uopšte o isparvnosti i istini u ovakvim mrežama potpuno prikrivenih operacija kroz izuzeće realnog kontrolnog demokratsko-pravnog sistema može govoriti. Interesi različitih agenata saradnika su i te kako lični i materijalne prirode, sasvim strani u tom smislu promenljivim, nepostojećim vrednostima, tako da su više subjektivno-pragmatični nego relna refleksija nekog, bilo kojeg i čijeg sistema principa i vrednosti, suprotstavljenih strana. Da li je Prates, i ako je predao ključeve, znao čemu daljnje akcije služe, da li je onaj ko je primio ključeve imao uopšte saznanja o odluci o likvidaciji, ili se radilo isključivo o daljnjim špijunskim merama praćenja – prisluškivanja, daljnjim tkzv operativnim merama.

 

Krunoslav Prates, osuđenik za saučesništvo u ubistvu Stjepana Đurekovića

D-WU ekskluzivnom intervjuu za DW Krunoslav Prates, koji je osuđen na doživotnu robiju zbog saučesništva u ubistvu Stjepana Đurekovića, govori o radu za UDBU, suradnji sa Josipom Perkovićem. Prates govori o motivima ubistva Đurekovića, njegovom poznanstvu s njim, te o suđenju Perkoviću

 

 

Krunoslav Prates je inače do sada jedini pravosnažno osuđeni kao pomogač izvršenja ubistva, a na osnovu isključivo predaje ključeva garaže – prostorija štamparije u kojoj je radio i bio ubijen Đureković – link. Veza se uspostavlja priznanjem o saradnji sa tadašnjom SDS-Hrvatske, odnosno optuženim Perkovićem kroz predaju ključeva, koji su opet trebali biti dalje predati, da bi se beogradska čaršija zanimala javnim tvrdnjama i tračevima o tome kako su beogradski momci ovo učinili po sopstvenom priznanju. Sve ovo su samo u zadatim uslovima, vremenu i vezama stvari namenjene sceni- narodnom čaršijskom skretanju pažnje. Ubice su mogle isto tako doći iz sasvim druge slične profesionalne mreže pod institucionalnom zaštitom.

Vaćna zaboravljena grupa – braća Azemi i Fazli Gaši

 

Zadnja verzija koju je UDB-a prezentirala javnosti, čuje se manje brutalnije: Krunski svijedok Đureković se sklonio u inozemstvo kod ekstremnih ustaških emigranata. Akciju prebacivanja Đurekovićevih organizirao je Stjepan Deverić, koji te tada bio ravnatelj hrvatskog Odjela državne sigurnosti (UDBA) za suzbijanje ekstremne emigracije. Svoju poziciju u UDBI i Krajačićevom centru, naslijedio je od svoga oca, i danas je upravitelj jedinice za presonalnu sigurnost Franje Tuđmana. Zadaću da se pusti Đurekoviću da umakne u Njemačku sredila je Đurekovićeva ljubavnica Snježana Jakšić, koja je održavala operativnu vezu sa zagrebačkom UDBOM. Kratki Đurekovićev boravak u emigraciji je prekinuo agent albanske tajne službe SIGURIMI iz Manheima, čija su braća Ramo i Seido Azemi kao i Fazli Gaši, bili registrirani kao operativna veza istoga toga Deverića. Njih je 1983. godine uhitila BKA (njemačka krim/služba, o. p.), onda opet pustila i bili su kratko vrijeme potom sudjelovali u likvidaciji tog krunskoga svijedoka. Za javnost je bila razglašena priča da se radilo „o jednom konfliktu za vlast unutar emigrantskih krugova.“(25)

 

Da li se radilo o potpunoj dezinformaciji ili je stvarno postojala grupa saradnika sa dvostrukim – trostrukim vezama albanskog Sigurmija u Nemačkoj prema delu UDBE, da li u Zagrebu (Krjačićevom centru) kako se tvrdi, ili prema zapadnim službama i povratno prema Dolančevom posebnom sistemu veza i tajanstvenih grupa ili obrnuto, od njih ili Dolanca prema zapadnim službama? Sledeće pitanje, da li je stvarno bilo lišavanja slobode od nemačkog BKA neke braće Azemi i Gašija, ponovnog brzog puštanje na slobodu i anonimiziranja njihove uloge ili potencijalnih veza i indicija o učešću u konkretnim akcijama, dalje bilo kakvih daljnjih veza sa slučajem Đureković ove grupe, isključivo radi stvaranja što većeg haosa oko cele ove operacije, se ne zna.

Ali, ono što u pozdini postoji, jesu bitne informacije u vezi načina funkcionisanja slobodnog tržišta nafte i ostalih roba, veze u njemu, različite usluge do visoke političke prirode njihovog ostvarivanja, koji jesu suština pozadine. Svi ostali iskazi su samo nagađanja iz kuhinje ekstra desertnih i posebno inteligentnih dezinformacija tajnih službi, samo čula – kazala kuhinja sa svih strana, sa puno strasti koje odlikuju sve strane u stvaranju različitih, međusobno višestrukim krticama povezanih grupa i pojedinaca sa institucionalnim nosiocima odluka kojima su ruke bile vezane iz političkih razloga, kako to uostalom potvrđuju u dokumentarnoj emisiji bavarske televizije bivši ministar unutrašnjih poslova SRN Gerhart Baum i državni sekretar u ministarstvu spoljnjih poslova Klaus fon Donani.

Dublji ulazak u analizu celog projektovanog polja u kojem su se razvijali preduslovi eskalcije sukoba, sa jedne zvanične državne strane kroz borbu protiv stvarne ili dezinformacijama usvojene neprijateljske emigracije, odnosno posebnih grupa i pojedinaca u njima, a sa druge strane stvarne ili unutar neprijatljske emigracije konstruisanih ili navođenih – uporebljenih grupa i pojedinaca u borbi protiv državnog i ideološkog intergiteta iste te države terorističkim metodama, uvek iznova budi veoma jaka lična i grupna osećanja, strahove, poznate animozitete do mržnje i time održava latentni potencijal starih i poznatih tragičnih sukoba. Istovremeno je obzirom na lično osećanje i teške gubitke kao u konkretnom slučaju dokumentarne emisije, dovoljno naglasiti u heurističkom smislu daljnje analize da je kompleksna psihologija ovog polja bila samo instrument u upotrebi obe strane u pogledu ostvarivanja dugoročnije projektovanih ciljeva treće strane u sklopu ukupne Trumanove doktrine realne hladnoratovske blokovske politike.

 

erde-007

 

Trumanova doktrina – link orginalni dokumenti

 

Dokumentarna emisija je značajna i zato što prvi put u fragemntima daje i pozdinsku sliku načina razmišljanja, ciljeva, odnosa prema celokupnoj problematici hladnoratovskih odnosa političkih nosialaca odluka, upotrebe političkih i operativnih metoda, njihove svrhe radi stvaranja realnog kontinuiteta naponskog polja kontrolisane esklacije sukoba kroz daljnju razradu opšte primene Trumanove doktrine od 13. marta 1947. Tada je po prvi put američki predsednik Truman javno dao okvir i ciljeve američke spoljne politike u pogledu već stvorene ideološke podele Evrope, kao i borbe i načina zaštite od ideološkog neprijatelja. Radi se o spremnosti SADa da zemljama kojima kroz komunističke pokrete ili komunističke države preti opasnost, SAD garantuju privrednu, finansijsku i vojnu pomoć. Sa pomoći Grčkoj i Turskoj 1947, počelo je otelotvorenje „maršalovog plana“ i stvaranje NATO odbrambenog vojnog saveza, čiji neposredni koreni leže u načinu ulaska u grčki građanski rat od strane američke administracije na mesto britanske.

Da li je potpisivanjem trojnog ugovora između Jugoslavije, Grčke i Turske 28. februara 1953 politička vlast tadašnje Jugoslavije svesno i dogovorom sa severnoatlantskim savezom ušla u svoju politiku dvojnog balansiranja između dva bloka, viskog stepena zavisnosti od obe strane utvrđene još razgovorima saveznika, Čerčila, Ruzvelta i Staljina, ostaće istoričarima u amanet, kao domaći zadatak za buduće naučne radove da utvrde. Takođe je i politička pozadina saradnje u daljnjem sklapanju različitih aranžmana kao strogo tajnim delom politike sa obe strane – opipavanje pulsa, istorijski nedotaknuto pitanje, ali se pojavljuje u pozadini konkretne dokumentrane emisije kao čitav racionalni složen sistem primenjen sa obe strane tokom trajanja hladnog rata i time daje jednu od bitnih perspektiva razumevanja nastajanja sukoba u vezi konkretnih atentata, ubistava i terorističkih akata i akcija posebno intenziviranih sa obe strane od 1967 godine. Bez složene logističke, operativne, obaveštajne pomoći, zaštite i izdaje, istovremeno od institucionalnih sistema vođenja operacija specijalnog rata zapadnih delova službi, do ove eskalcije i njenog trajanja ne bi došlo. Pitanje je u kolikoj su meri pojedini delovi ili centri moći unutar jugoslovenskog sistema imali veza i saučešća u ovim opštim projekcijama i ciljevima. Da li je postojala unutrašnja borba za ostvarivanje pozicije najpouzdanijeg saradnika iz Jugoslavije shodno interesima i planovima zapadnog saveznika pod uslovom stroge tajnosti. Kasniji razvoj događaja čini ova pitanja više nego opravdanim, posebno u smislu što potpunijeg, objektivnog razumevanja ukupnog procesa, a koja su tada bili absolutni tabu, čak do danas izgledaju nemogućim i nerealnim, i to pored svih iskustava i iz svakog, bilo čijeg nedeljivog kolektivnog ili pojedinačnog interesa.

Sigurno je da je elemenata dublje saradnje i dogovora bilo u oba smera sve vreme trajanja hladnoratovskog sukoba i da se sa obe strane igrala jedna igra, koja i ako nedogovorena, implicira stvaranje dela preduslova po autodinamici procesa za intenziviranje sukoba sa tkzv. stvarnom ili umišljenom neprijateljskom emigracijom. „Umišljenom borbom“ sa tragičnim posledicama, jer nastaje, jača i širi se polje konfrontacije i učesnika upravo kroz intenziviranje ovog sukoba i njegove upotrebne namene.

U osnovi Trumanove doktrine leži antikomunizam. U metodama izbora sredstava u toj razumljivoj i vrednoj istorijskoj borbi za slobodu od objektivne teške realne diktature realsocijalizma, granice i etičke barijere, na stranu pravna ograničenja su bile slobodne. Unutar tih slobodnih granica bez uobičajenog pravno-zakonskog okvira u strategijama borbe se u ime i iza antikomunističke borbe našao i elemenat ekstremnog šovinizma, koji postaje svrha sebi samom isključivo u ime i iza paravana antikomunizma, a zapravo kroz davanje i stvaranje prostora pod uslovom zaštite i upotrebe u ideološkom ratu, revitalzuje se na široj osnovi kroz svoje negativne, istorijski takođe pozante tragične mehanizme i posledice. Ili, da li je borba protiv komunizma dovoljan alibi za stvaranje modela i odnosa kroz njihovu operacionalizaciju i metodlošku upotrebu na način koji neminovno dovodi do revitalizacije ili racionalne konstrukcije starih ideoloških stranputica sa poznatim posledicama.

 

erde-007

 

Da li je deo te igre bila i žalosna serija atentata i likvidacija o kojem je u prilogu reč?

 

Teror kao deo političkog programa ekstremnih grupa, izvođenje terorističkih akcija i likvidacija je sastavni i dokazani metod upotrebe posebnih grupa hrvatske ekstremne emigracije sa dokazanim vezama na različitim nivoima prema delovima tajnih službi unutar specijalnih, crnih – pokrivenih operacija („blek boks). Serija likvidacija sa tim uvezi od strane UDBe je takođe poznata činjenica, ali nije dokazana za svki konkretni slučaj.

Svaki sistem ponaosob u sprezi terora i protivterora, kao i ceo sistem u okviru širih startegija i ciljeva je pitanje naučnog istorijskog rada. Pri približno objektivnom vrednovanju svih relevantnih uticaja i interesa, uzimajući u obzir autodnamiku složenog naizmeničnog procesa, postavi će se i najbitnije pitanje za budućnost, pravno-zakonske regulacije uređenih demokratskih sistema za budućnost, koja će sa jedne strane efktivno suzbijati autohtoni terorizam, sa druge sačuvati osnove slobode kao osnovnog ustavno-zakonskog uslova i principa pravde i pravičnosti, time realne razvojne snage od nedeljivog, opšteg, bilo čijeg zajedničkog interesa.

Složeno polje odnosa pod velom tajnosti u kojem su sva pravila građanskog društva i institucionalne kontrole bila ne samo pod punom tajnošću, već iz uslova tajnosti i specijalnih operacija, metod stvaranja i projektovanja složenih odnosa unutar posebnih strategija i doktrina u hladnoratovskom, posleratnom periodu poznatog ideološkog sukoba, jesu osnova celog procesa. U stvaranju i sprovođenju politike stvaranja napona u borbi protiv ideološkog neprijatelja, terorizam i antiterorizam se pojavljuju kao uzrok i posledica međusobnog uslovljavanja i intenziviranja konfrontacije i podela u sistemu, ali i stvaranje mehanizama prodora i uzimanja uticaja kao potencijalne operativne pesnice promena.

 

erde-007

O ovome aspektu odnosa u dokumentarnoj emisiji se prvi put javno govori i kao uvek politika dobija svoj suštinski atribut manipulacije svih i svakog u procesu realnog hladnog rata u mirnodopskim uslovima dva suprotstavljena ideološka sistema, specijalnog rata koji se prenosi na stvaranje naponskog potencijala kroz stvaranje preduslova za međunacionalne sukobe i nasilne dezintegracije, a sve isključivo iz razloga ostvarivanja projektovanih interesa i ciljeva. Deklarativna opredeljenja ili stvarna spremnost na poštovanje ugovora, prava, međunarodnog kao i građanskog iza vela tjnosti zaštićenog sistema gladijatorskog sukoba gube smisao i značaj. Kao i uvek stvaranje nesigurnosti i straha su jedan od željenih i očekivanih ciljeva kroz metodlošku zaštitu stvaranja napona unutar samog polja sukoba, pored ostalog upotrebom terora. Teror ima svoje institucionalno mesto nastanka, što ne znači da ne nastaje i širi proces njegovog razuđivanja i primene kroz autohtone grupe i time novih političkih problema do ugrožavanja stabilnosti i mira na nacionalnom i međunarodnom nivou.

 

Sasvim konkretne teze na osnovu dokumentarne emisije

 

  1. Politički nosioci odluka i S.R. Nemačkoj su znali i svrhu i metode načina funkcionisanja sistema, samim tim i ciljeve kao deo dugoročnijih strtegijsko-doktrinarnih planova, a u pogledu i nedvosmisleno terorističkih aktivnosti prema ideološkom neprijatelju kroz upotrebu ili čak oblikovanje i logističku pomoć, političku i institucionalnu zaštitu određenim grupama.
  2. Teroristička pozdina, namere i planovi vršenja terorističkih napada određnih ekstremnih grupa su bile poznate delu sigurnosnih sistema SRN, saveznoj kriminalnoj policiji, službi zaštite ustavnog poredka i ostalim delovima obaveštajnog sistema. U slučaju jačeg i odgovornog rada istražnih organa nastupala je blokada iz ukupnih doktrinarnih ciljeva ideološke borbe.
  3. Mreže dvostrukih – višestrukih agenata saradnika su bile sastavni deo ukupnog naponskog polja stvaranja i održavanja konflikta, sa znanjem obe strane i uz bitnu koordinaciju i kontrolu ostalih sila pobednica iz evroatlantskog saveza.
  4. Veze prema ostalim inostranim tajnim službama su konkretizovane upotrebom ovih mreža kroz poslovnu saradnju i zaštitu posebnih pojedinaca ili posebnih agenata u mreži sa više veza.
  5. Jugoslovenske službe su vršile ciljne likvidacije na osnovu procena i informacija takve pozadinske agentske mreže, političkih odluka u zemlji, ne imajući pregled svih srednjoročnih – dugoročnih posledica takvog kontraproduktivnog načina delovanja u upravo zaoštravanju pozicija kao predpripreme tragičnih sukoba nastalih devdesetih.
  6. Psihološki metod je genralno izgrađen na stvaranju konflikta savesti koji dalje ima podporu u manipualcijama ličnim i kolektivnim realnim iskustvima i osećanjima kao totalitemom kao ličnog, bilo čijeg, tako i kolektivnog bilo čijeg doživljaja ugrožavanja egzsitencije. Iza plašteva tajnosti svake strane, bila ona čisto subjektivna ili kolektivna, postoji racionalni metod stvaranja i širenja konfrontacije, a radi osnovnog cilja u ideološkom sukobu i njegovog rešavanja. U tom sistemu uz sve razlike svi postaju objekti, a ne subjekti kreiranja lične ili kolektivne egzistencije na pozitivnim principima i vrednostima savremenog sveta, koji se bar retorički poziva na humanističke, liberalne, prosvećene i etičke vrednosti.

 

Kada se pažnja sa konkretnih vršenja terorističkih napada sa jedne strane i preduzimanja mera zaštite kroz nesumnjivo isto tako protivpravne radnje likvidacije aktera stvarnih ili potencijalnih izvršioca terorističkih akata sa druge strane, posmatra kao jedna celina koja je sama sebi svrha, ostaju pitanja znanja i volje, načina upravljanja i podsticanja unutrašnje spirale nasilja od ostalih bitnih zaintersovanih državnih činilaca iza paravana potpune tajnosti. Posle uvoda u temu emisije koja sve vreme prati sina – Roberta Zagajskog, ubijenog pripadnika „hrvatskog revolucionarnog pokreta“ Đure Zagajskog, važno je podsećanje na početak – intenziviranja serije nerazjašnjenih ubistava i likvidacija pripadnika hrvatske političke emigracije od 1968 godine. 28. oktobra 1968 su u Minhenu u prostorijama redakcije „Hrvatska sloboda“ ubijeni Mile Rukavina predsednik udruženja “ Saveza ujedinjenih hrvata“, Krešimir Tolj glavni urednik lista i Vid Maričić bez posebne funkcije. U dokumentarnoj emisiji BRa i DVa se navodi ovaj atentat kao vreme od kada počinje intenziviranje i učestalost atentata od strane UDBe.

 

Atentat u Minhenu 28.okt.1968 -video bavarska televizija

 

U dokumentarnoj emisji BRa se ne spominju dva bitna događaja u vezi sa atentatom u Minhenu 28.10.1968. Prvi događaj su atentati za koje je više od deceniju bio procesuiran Miljenk Hrkač, jedini atentator od 13. jula 1968 u beogradskom bioskopu „20. oktobar“ i garderobi glavne željezničke stanice u Beogradu. Drugi bitni događaj je krivična prijava slovenačkog slobodnog novinara Romana Leljka data u Minhenu 24. februara 2014 protiv Silva Gorenca, slovenačkog šefa SDVa u vreme atntata i u Beogradu i Minhenu:

 

Leljak je zaradi umorov Hrvatov v Nemčiji ovadil nekdanjega šefa slovenske Udbe Gorenca

Publicist Roman Leljak je v ponedeljek na nemško kriminalistično policijo v Münchnu vložil ovadbo zoper takratnega vodjo republiške Službe državne varnosti (SDV) Silva Gorenca zaradi umora Mileta Rukavine, Krešimirja Tolje in Vida Maričića oktobra leta 1968 ter poskusa umora Anteja Vukića leto kasneje, je za STA potrdil Leljak.

Roman Leljak

Roman Leljak – publicista

Kot je za STA danes pojasnil Leljak, je bil septembra 1968 na osnovi poročil sodelavca Udbe v Nürnbergu Milana Dorića s tajnim imenom Hanzi izdelan načrt za akcijo proti Miletu Rukavini. Pripravljena so bila vsa tehnična sredstva, v Zahodno Nemčijo pa je takrat odšlo 11 operativcev in sodelavcev Udbe. Osrednjo vlogo v akciji je imel po navedbah Leljaka Dorić oz. Hanzi, ki je bil usposobljen za uporabo tehničnih sredstev.

Za Silva Gorenca ovo nije prvo sučeljavanje sa optužbama i krivičnim istragama. Prva je bila tvrdnja agenta rumunskog Sekuritatea generala Pacepe iznete u knjizi „Crveni horizonti“ da je Silvo Gorenc u vreme plana i izvođenja akcije otmice Vlade Dapčevića u funkciji načelnik saveznog SDBa, direktno učestvovao u akciji od 30.07 – 7.08.1975. General Pacepa iscrpno opisuje pripremu i izvođenje akcije, sa mestom i vremenom dešavanja. Tvrdnje generala Pacepe je potvrdio devdesetih i Stane Dolanc kao tačne, ali se Gorenc branio da je sve izmišljeno, da ne dolazi u obzir da dolazi na bilo kakvo ročište jer Srbija nije pravna država pored ostalog, a u ostalom tvrdio je Gorenc da su „sve to izveli srbi“, ne navodeći ime i prezime ili druge detalje akcije u kojoj su pratioci Dapčevića izgubili živote i nestali bez traga po naređenju vrha savezne tajne političke policije. Uzgred budi rečeno, bilo koje kvalifikacije po nekoj kolektivnoj pripadnosti sa političkim akcentima ili predrasudama od bilo čije strane kao u slučaju Gorenca su ne samo za odbaciti kao zlonamerne i bezkorisne, već su i deo refleksije koja govori više o onome ko na takav način se brani, nego o onome koga okrivljuje.

 

logo_mladina Izvor – Mladina link

Interesantno je da Gorenc zaštitu i svedoke i posle tako dugog vremena traži u neodređenom inostranstvu, koji bi mogli potvrditi da se u to vreme nalazio na drugom mestu, ne navodeći opet nikakve bitne detalje. Silvo Gorenc kojeg publicista Roman Leljak u kritičnom periodu vremena oko 1968 dovodi u vezu na osnovu objavljenih dokumenata slovenačke SDV sa agentom kountmenom „Hanzijem“ – Milanom Doričem koji se pojavljuje u dokumentarcu BRa, stvarno je imao dobre veze prema Nemačkoj u vezi izgradnje nuklearne elketrane Krško, ali i prema SADu i Vestinghauzu koji je dao deo opreme i tehnologije za atomku Krško, gde je Gorenc bio predsednik opštine i aktivni deo menadžmenta u izgradnji elktrane odsredine sedamdesetih – osamdesetih. Prijateljsko partnerstvo gradova Obrighajma i Krškog su potpisali uparavo Silvo Gorenc i gradonačelnik Obrigheima Roland Cimeerman 1982 godine.

 

Силво Горенц Обригхајм-Кршко

Obrigheim – Krško saradnja od 70ih, Silvo Gorenc treći sa desna

 

Intersovanje za Gorenca i uopšte slovenačku tajnu službu i dokaze je minimalno ili tačno toliko, da skoro nikoga ne interesuje. Razlozi se mogu samo predpostavljati, ali uvek kada veze idu ka široj mreži više tajnih službi, odnosno akcija pod strogom zaštitom, postavlja se pitanje tajnosti bez obzira na sve ostale krivično relevantne procesne dokaze.

 

logo-standard 1 Osim bečkog „Standarda“ niko nije pokazao intersovanje za navode Leljka i njegove krivične prijave.

Prethodni atnetati Miljenka Hrkača u bioskopu „20 oktobar“ i garderobi željezničke stanice Beograd, kao i kasniji atnetat u Minhenu na redakciju „Hrvatske slobode“ su uvod u spiralu nasilja i protivnasilja, terora i protivterora čija je funkcionalna mreža na obe strane sa svim presecanjima do političkih nosilaca odluka i time posebne povratne depresije ka istražnim organima dokazana, ne na kraju i izjavama Gerharda Bauma i Klausa fon Donanija u dokumentarcu „bavarske televizije“ i „dojče velea“. Kod Hrkača su postojala tri procesa koja su se trajala deceniju nakon atentata. U sva tri je pronađena krivica i osuđen je najtežom smrtnom kaznom, ali je sam tok procesa interesanatan. Ni kod Hrkača osim prvobitnog priznanja i kasnijeg poricanja nije ustanovljena potpuna veza u pogledu izvršenja oba atentata. Teško je i objektivno poverovati da bi jedan u vreme uzvršenja još maloletni mladi čovek mogao sam izvršiti tako obimnu logističku predpripremu i na kraju izvođenje oba atentata:

 

Вечерње новости лого Novosti o slučaju Hrkač :

U ZORU, 10. januara 1978. godine, u krugu Centralnog zatvora u Beogradu, izvršena je smrtna kazna nad Miljenkom Hrkačem. Tridesetogodišnji tesar iz sela Mokrog, kod Lištice, bio je pravosnažno osuđen na smrt presudom Okružnog suda u Beogradu, kao podmetač mina u beogradskom bioskopu „20. oktobar“ i u garderobi Glavne železničke stanice. Ustaški terorista streljan je u četiri časa ujutru, pošto mu je prethodno Predsedništvo SFRJ odbilo molbu za pomilovanje.
Ova vest nikad nigde nije zvanično objavljena. Ceo dosije Hrkača, kome je posle dva spektakularna suđenja, treći proces održan tajno, iza zatvorenih vrata, nosi i dan danas oznaku „strogo pov.„. U novinama je počeo da se „gasi“ u aprilu 1974, kad je objavljena informacija o početku trećeg suđenja…

 

Sud je utvrdio međutim povezanost Hrkača sa centrima za obuku terorista u Štutgart:

 

Вечерње новости лого OBUKA U ŠTUTGARTU

Вечерње новости лого U VREME dok je optuženi sve glatko priznavao, činilo se da nema jednostavnijeg sudskog slučaja u ondašnjoj Palati pravde u Masarikovoj broj 2 od predmeta Hrkač. Nije postojala ni dilema oko kazne, jer je u obzir dolazila samo ona najteža, koju je poznavao KZ SFRJ. U takvoj atmosferi je proteklo i prvo suđenje, na kome je optuženi ispričao gotovo u dlaku istu priču, koja se poklapala sa optužnicom:
Da je, u prvoj polovini 1968. godine, u Mariboru, preko Penavića, stupio u vezu sa grupom izbeglica iz nemačke i postao član „HOP“, sa sedištem u Štutgartu. Cilj organizacije bilo je rušenje postojećeg poretka u Jugoslaviji i on je prihvatio da postupa u svemu po njenim nalazima.
Zadatak je izvršavao do jula do septembra iste godine, zajedno sa Penavićem, koji ga je, u jednom napuštenom bunkeru kod Maribora, obučio rukovanju eksplozivnim napravama, a kasnije je u Štutgartu završio i specijalni kurs za obuku diverzanata…
….Hrkač je, na prvom suđenju glatko potvrdio i da je tačan navod u optužnici da je, sredinom avgusta 1968. u Štutgartu, pred funkcionerima HOP Nikom i Ivanom Kovačićem, podneo izveštaj o diverziji u Beogradu, položio zakletvu na vernost organizaciji i primio nagradu od 2.500 DM.
Kad se vratio u zemlju, početkom septembra, preneo je pet čeličnih mina i skrivao ih u stanu do 24. septembra, kad se ponovo sastao sa Penavićem….

 

Maribor je mesto iz kojeg je vođen sa strane SDBa, preciznije slovenačke SDV, višestruki agent „Hanzi“ – Milan Dorič koji se spominje u dokumentarcu i sam daje izjavu u poslednjem delu emisije o svojim višetstrukim vezama i tajanstvenoj ulozi. I slučaj Hrkač i slučaj Gorenc sa atentatom u Minhenu ukazuju na mnogo dublju i širu pozadinu i presecanje veza i iz inostranstva i iz zemlje sa često i po pravilu potpuno suprotstavljenim izjavama, dokazima koji se pojavljuju i koji nestaju, kao po pravilu u uhodanom, usvojenom načinu funkcionisanju celokupnog sistema kako institucionalnog tako i vaninstitucionalnog pod realnim strogo tajnim ispresecanim vezama u kontrolisanom haosu, koji se i javlja kao osnovni cilj svakog terorizma i antiterorizma iz politički motivisanih širih strateija i doktrina.

Da se i oko slučaja Hrkač stvari komplikuju, da su samo atentati i veliki broj ranjenih nedvosmislena sitina, kao i pun pogodak u smislu delovanja na javnost, potvrdđuju bitni detalji po kojima Miljenko nije atnetator, već njegov stariji brat Božo protiv kojeg je pripreman proces u Mariboru, a koji nikada nije održan. Božo Hrkač u pismu iz inostranstva nakon svog nestanka potvrđuje da je on atentator:

 

Вечерње новости лого BRAĆA SVEDOCI

KAD se drugi put sudilo Miljenku Hrkaču u Beogradu, njegov stariji brat Božo doveden je iz Maribora kao svedok. On je iskoristio pravo da ne svedoči, obećavši da će se sa Miljenkom raspraviti na svom suđenju u Mariboru.
Tamo je, međutim, Miljenko odbio da svedoči, navodno ljut na tužioca što je ovaj minirao proces, odustajući od optužbe protiv jednog od petorice okrivljenih, neposredno pred početak suđenja.
Božo je sa celom mariborskom grupom bio oslobođen zbog nedostatka dokaza. Kasnije je nestao iz zemlje, a sudu je napisao pismo, kojim preuzima na sebe Miljenkovu krivicu.
„Mome bratu Miljenku sudite za nešto što nije učinio. Ja sam to uradio. Celu rekonstrukciju Miljenko je napravio prema mom kazivanju. Uostalom, proverite gde sam ja bio 13. jula“.

Вечерње новости лого Линк – Новости – фељтон

Подећање – Марибор се јавља као централно оперативно место и место веза групе око браће Хркаћ. Словеначка СДВ у исто време у дослуху са италијанским делом Гладиа враћа Крунослава Драгановића у земљу. Као место пресецања и трансмисије у другим сличним операцијама и акцијама словеначки СДВ се такође транспарентно и познатим доказима појављује као централна трансмисиона полуга различитих операција.

 

Intenziviranje različitih oblika primene terora od strane grupa ekstremne emigracije u inostranstvu i protivmere državne bezbednosti se događaju neposredno nakon važnih događaja i promena u prethodnom periodu, ali kao u slučaju Hrkač, tako i svi kasniji imaju ovu svoju osnovnu nit, kroz potpunu neodređnost i tajnost, ali sa stvaranjem jasne konfrontacione linije, pre svega strana u sukobu koji će kasnije eskalirati krajem osmadesetih i devedesetih u tragičnim ratnim dešavanjima za sve.

 

erde-007

Preduslovi kroz prethodne političke događaje – Slučaj Ranković

 

Tito Ranković

Broz i Ranković

 

1966 godine izbija afera Alkesandra Rankovića koji je smenjen Josip Broz Tito i Aleksandar Ranković sa svih funkcija zbog sumnje da je izvršio zloupotrebe službe, između ostalog prisluškivanje Josipa Broza – Tita. Jedna od neprikosnovenih figura ratnog i posebno poratnog perioda jugoslovenskog modela rovulicije od tvrde diktature boljševističkog tipa, ka sve većoj emnacipaciji u smislu liberalizacije društva kroz samoupravljanje. Ujedno Ranković je bio neprikosnoveni gospodar tajnih službi i policije, tako da je njegovo smenjivanje bilo uslovom daljnjih reformi kako je tvrđeno, od kojih je najznačajnije upravo ono u sektoru političke bezbednosti. Interesantno je da je tek posle smene Rankovića i federalizacije službi sa zaposedanjem novim kadrovima i zauzimanjem ključnih pozicija oko Josipa Broza, nastao istovremeni paralelni proces učestalih konfrontacija sa jasnom terorističkom pozdinom od strane ekstremne, pre svega hrvatske emigracije, ali i procesi u zemlji diktirani i stvoreni pod takvim uslovima:

 

Njegova uspešna aktivnost je tekla sve do 1966. godine. Navodno je Tito otkrio uređaje za prisluškivanje u svojoj rezidenciji u Užičkoj br. 15 u Beogradu, i to u svom radnom kabinetu i u sobi svoje supruge. Ko je tačno pronašao te uređaje i na koji način, takođe nikada nije obelodanjeno. Tito je odmah izvestio politički i vojni vrh da je on prisluškivan i da je za to kriva Služba državne bezbednosti (UDBA) i njen prvi čovek Aleksandar Ranković. Napravljena je odmah komisija koja će ispitati slučaj. Tako se u zemlji stvorila poznata „afera Ranković“, ili „afera prisluškivanja“. Predsednik komisije Izvršnog komiteta CK SKJ Krste Crvenkovski je saopštio da je zaista prisluškivanja maršalovog kabineta bilo. Tito je zakazao sednicu Izvršnog komiteta koja je održana 16. juna 1966. godine. Tito je na kraju sednice zakazao Brionski plenum gde će se razmrsiti „afera Ranković“. Atmosfera uoči početka Četvrtog brionskog plenuma bila je mučna i napeta. Plenum je imao zadatak da raspravlja o ozvučavanju i prisluškivanju funkcionera, zloupotrebama i deformacijama UDB-e

Sledili su Brionski plenum i promene u tadašnjoj UDBI, kako personalne tako i organzacione. Došlo je do podele jedinstvene bezbednosti na više republičkih sa centralnom pozicijom odlučivanja oko Tita. federalizacija jedinstvene državne službe bezbednosti kao preteča kasnijeg modela konfderalizacije zemlje 1974 godine. Pored značajnih promena u načinu funkcionisanja sistema političke bezbednosti, nastaje i prividni proces decentralizacije i liberalizacije kojem je Ranković bio stvarna ili samo politička prepreka iz nekih složenijih interesa i dugoročnijih ciljeva, predmet je spora savremenika do danas. Ovakvi speketakli, sa bombastičnim prisluškivanjem koje nikada po običaju nije istraženo a kamoli dokazano, baš kao i nestanak dokumentacije na primer iz INE u vezi slučaja Đureković i velike najave reformi su imale u osnovi političke opcije unutar nepromenljivosti osnova načina funkcionisanja sistema. Jedan od zaključaka „Brionskog plenuma“ je bilo uvođenje ustavne i zakonske kontrole bezbednosti:

 

 1.

Preporučuje da se odmah priđe reorganizaciji organa državne bezbednosti kako bi se prilagodilinastalim promenama u našem društvu i razvijenom sistemu samoupravljanja. Potrebno je da predstavnička tela i njihovi izvršni organi obezbede faktički društvenu kontrolu nad radom državne bezbednosti na bazi ustavnih normi i zakonskih propisa.

Zapisnik sa „Brionskog plenuma“ i analize

 

I pored svih razlika mišljenja o ovoj prekretnici u pogledu stvarne liberalizacije društva i pozitivnog uticaja odnosno poraza „demagoškog koncepta“ oličenog u Rankoviću sa jedne strane i ukazivanja na početak dezintegracije države i obračun sa srpskim kadrovima sa druge strane, nisu donele suštinske bitne promene u osnovama partokratskog centralističkog kontrolnog sistema, ali su omogućile kroz kasnije ustavne promene jačanje preduslova razgradnje državnih principa federacije u korist kasnijem separatizmu, praćenim različitim procesima kao pored ostalog intenziviranja sukoba sa radiklanom emigracijom kroz protivterorističku borbu. Iznet citat plenuma o kontroli sistema tajne političke bezbednosti, njenog postavljanja na ustavne i pravne osnove su besmislica, jer su politički procesi od bitnog sadržaja u pogledu represije prema stvarnim reformskim i potrebnim promenama sedamdesetih, dokaz više zadržavanja istog modela u promenjenim centrima stvarne moći, ali sa rafinisanom i prikrivenom kontrolnom funkcijom iza neosporno glavnog centra Tita, koja je jasno prešla pod palicu posebno slovenačkih kadrova i centralne figure koja će se tek pojaviti u liku i delu Staneta Dolanca paralelno sa krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Izolacija Josipa Broza Tita će se nastaviti i odstranjivanjem supruge Jovanke takođe pod misterioznim uslovima i ponovljenim metodama optužbi bez dokaza pod strogom tajnošću. Samim tim će biti promenjeni i ostali uslovi u okruženju i izolaciji i kontroli spolja centralne figure Tita.

erde-007

 

Misteriozni povratak Krunoslava Draganovića – 1967

 

Krunoslav Draganović

Krunoslav Draganović

 

Godinu dana kasnije (1967) je u zemlju vraćen Krunoslav Draganović, otmicom koju je opet izvela slovenačka služba SDV u Trstu, čija pozdina ukazuje na širu saradnju i planiranje zajedničkih akcija sa italijanskim podzemljem i time delom italijanskog Gladia. Na izgled dva nepovezana događaja, smena Rankovića 1966 i povratak Krunoslava Draganovića 1967, jednog od ključnih organizatora tkzv. „pacovskih kanala“ izvlačenja nasističkih i ustaških zločinaca za kojima je podignuta optužnica, nedvosmisleno saradnikom CIA u strogo tajnim poslovima i organizaciji ovog sistema i njegove svrhe. Ovo podsećanje posebno obzirom na intenziviranje likvidacija stvarne ili konstruisane neprijateljske emigracije koja se od 1968 intenzivira, ali i terorističkih aktivnosti iste – Hrkač – „20 oktobar“. Istovremeno se intenziviraju i akcije emigracije uključujući i terorističke napade kroz atentate u inostranstvu gde je ubistvo amabasadora Vladimira Rolovića 7. aprila 1971 u Švedskoj krunski primer kontinuiteta intenziviranja polja napona. Raduša – bugojanska grupa 1972 je očigledni dokaz ciljnog kontinuiteta i planiranja aktivnosti, primer intenziviranja pritiska kroz predpripremu stvaranjem raspoloženja u širim emigrantskim krugovima. Izvođenje i ciljevi akcije, posebno imajući u vidu svu pozdinu i organizaciju „Hrvatskog proleća“ 1971 godine daju konture dela primenjene doktrine kroz konkretnustrategiju i metode prema Jugoslaviji. Akcija Raduša je pre svega u nastavku „hrvatskog proleća“ brižno organizovani akt sa nizom dugoročno postavljenih ciljeva u kojem i terorizam igra posebnu ulogu, gde se sa jedne strane razumljivo pravo na samoopredeljenje – više prava na narodni suverenitet koristi u složenim uslovima odnosa u ideološkoj borbi iz osnovnih doktrinarnih ciljeva Trumanove doktrine.

Pravo na nezavisnost i slobodu u kolektivnom značenju predpostavlja ista takva prava ostalim članovima zajednice u slučaju Jugoslavije ostalim narodima, kao i pitanja odnosa prema manjinskim grupama koje se i pokazalo kao jedan od temeljnih problema kreiranja kriza i stvaranja problema u trajanju. Nezavisnost je u tako složenim odnosima i uz tada postojeći sistem višesmerno polje veoma složenih pitanja, jer postoji povratna međuzavisnost onoga koji traži nezavisnost prema onome kome se takva nezavisnost drži pod kontrolom u složenom polju realnih odnosa, ali i projekcija upotrebe ovih odnosa. Nesposobnost rešavanja ovih kolektivnih pitanja, njihova instrumentalizacija i vremenska determinacija nije zavisila samo od unutrašnjih odnosa, koji su uprkos svega najodgovorniji za nesposobnost rešavanja i uređenja otvorenih i poznatih pitanja, već ništa manje se pokazuje mnogo složenije polje interesa i instrumentalizacije odnosa i pitanje manjinskog položaja. Spoljnji metodi uzimanja uticaja i projekcije u ideološkom sukobu u kojima teče intenziviranje promena i učestalost akcija sa terorističkom pozdinom i kontramerama u delovima zatvorenog, ispresecanog sistema uzimanja uticaja i kreiranja procesa unutar njega su posledica operacionalizacije Trumanove doktrine od šezdesetih godina kroz konkretne aktivnosi, kako u zemlji tako i inostranstvu.

Krunoslav Draganović CIA – dosijei

Uklanjanje Rankovića pod nerazjašnjenim uslovima koji se pravdaju i pretvaraju u političke i sistemske ciljve radi liberalizacije društva, povratak Draganovića, atentati i akcije likvidacije sa nepoznatom pozadinom ka institucionalnim delovima pod potpunom tajnošću, politička gibanja sa vezama ka mrežama unutar ili tesnoj vezi sa specijalnim operacijama pod delom upravljanja delova tajnih službi, teroristička akcija 1972 bugojnske grupe su elementi šireg koncepta koji ne nastaje spontano, ali stvara talas na poznatim istorijskim pitanjima sukoba i ništa manje radikalizaciji poznatih istorijskih tragičnih konfrontacija:

 

Bugojanska skupina

 Hrvatske oružane postrojbe „Planinske lisice“, poznatije kao Bugojanska skupina, odnosno Fenix skupina naziv je za hrvatsku paravojnu skupinu koja je ušla na područje Jugoslavije 20. lipnja 1972., s ciljem da pokrene pobunu i sruši Jugoslaviju. Bugojansku skupinu je organiziralo Hrvatsko revolucionarno bratstvo (HRB), tajna organizacija koja je bila osnovana 1961. u Australiji i koja je djelovala i u Europi te u SAD-u. Osnovni cilj HRB-a bilo je odcjepljenje Hrvatske od Jugoslavije.

Povijest nastanka

Nakon gušenja Hrvatskog proljeća, HRB je bio uvjeren da je u Hrvatskoj bila povoljna klima za pokretanje oružanog ustanka. Nakon kratke pripreme, HRB je organizirao ljudstvo, oružje i novčanu potporu za slanje inicijalne skupine koja je imala zadaću pokrenuti ustanak na području južne Hrvatske, Like i Hercegovine. Većina boraca i novca došla je iz Australije, dok je vojna oprema bila nabavljena u Njemačkoj.

Kratke završne pripreme bile su u kampu Garanasu u Austriji, uz austrijsko-jugoslavensku granicu.[1]

 

erde-007

Višestruki zaštićeni agnet Milan Dorič i dolazak Krunoslava Draganovića 1967

Крунослав Драгановић и Милан Дорич - Ханзи 1

Agenti Gladia (CIA&Mi6&BND&Co.) & SDV slovenačke UDBE Krunoslav Draganović i Milan Dorič Hanzi

 

Na gornjoj slici koju je Milan Dorič – Hanzi sa sveštenikom Krunoslavom Draganovićem pred Draganovićev povratak u Jugoslaviju. Aliku uz objašnjenje o svojoj višestrukoj agentskoj ulozi je objavio sam Milan Dorič Hanzi. Draganović je radio u Vatikanu, gde je posle završetka 2 sv. rata mnogim emigrantima, među njima i visokim službenim licima pripdnicima nacističko-fašističe osovine osumnjičenim za najteže ratne zločine,  organizovao krijumčarenje u južnu Ameriku. Pored ostalih i najvišim dužnocima NDHa, Anti Paveliću, Artukoviću, Luburiću, Šakiću, ili Klausu Barbiju, Dr. Mengeleu, Ajhmanu itd, …

 

Pojavljivanje 1967 godine Krunoslava Draganovića i zemlji je trebalo predstavljati veliki uspeh UDBE. Decenijama kasnije cela misterija o povratku u zemlju, pravljenje neke vrste koalicije uz puštanje na slobodu bez ikakvog sudskog procesa, daje ne samo političkoj poruci, već i razlozima cele operacije još više misterije. Milan Dorič govori zapravo o dogovoru u vezi povratka. Koliki je uopšte bio krug lica koji su mogli učestvovati u dogovoru i kako su tekli dogovori u zemlji u pogledu daljnje sudbine i odnosa prema Krunoslavu Draganoviću. Sva ta pitanja ostaju i posle toliko decenija naizgled neodgovorena. Jer ne radi se samo o sudbini Krunoslava Draganovića i prećutnoj političkoj aboliciji uz priznanje Draganovića novih vlasti, već o upotrebnoj vrednosti Draganovića, kako od stranih službi i strogo tajne politike i prikrivenih operacija, tako i upotrebi u zemlji i ne naposletku međusobne interakcije svih ključnih mesta odlučivanja kao i mogućnosti daljnje manipulacije posebno imajući u vidu dolazeći period radikalizacije sukoba kroz pojačane terorističke aktivnosti grupa ekstremne emigracije i početka ciljnih likvidacija sa ciljem sprečavanja terorizma od strane UDBE, odnosno najviših političkih nosioca odluka.

 

Fratra Krunoslava Draganovića, hrvatskog nacionalistu, vatikanskog špijuna, saradnika CIA(Link CIA dokumenti) i KGB, koji je radio u Vatikanu, kako tvrdi Belušić, otela je slovenačka tajna policija zajedno sa italijanskom mafijom 10. septembra 1967. godine

– Mafija je kidnapovala Draganovića u Italiji i prebacila ga u Sloveniju, a SDB ga prosledila u Beograd kod Josipa Broza. Posle 42 dana istrage dr Draganović se nagodio sa Titom, koji ga je pustio na slobodu – otkriva Darko Belušić iz Zagreba.
Naime, na konferenciji za novinare 16. novembra 1967. na Ilidži dr Draganović je rekao da „se vratio u domovinu da bude u svojoj zemlji“. Nije priznao da je kidnapovan. Takođe, nije priznao da je Titu predao kompletne spiskove agenata CIA i KGB u Italiji i Vatikanu. Najveći hrvatski špijun svih vremena, vođen je u CIA kao agent Salcberger. Krunoslav Draganović je živeo u Sarajevu do smrti 14. juna 1982. godine.
– Otmicom dr Draganovića predsednik Tito je učinio veliku uslugu i Vatikanu, i Moskvi, i Vašingtonu, jer ga je sklonio sa političke scene. Broz je time sebi otvorio vrata Vatikana da može da pregovara o poseti Svetoj stolici – kaže Darko Belušić.

Da li je Draganović stvarno kidnapovan od UDBE 1967 ili je cela akcija slovenačke SDV, italijanskog podzemlja i Draganovićevih štićenika iz CIA, drugih službi ili možda i Vatikana bila dogovor uz pristanak samog Draganovića, i ako već zašto i sa kojim ciljem je takođe pitanje za nagađanje i teorije zavera, jer je nakon otmice i kraćeg ispitivanja, Krunoslav Draganović živio relativno slobodno, radio i delovao u i iz Sarajeva? Da li je postojao politički tajni dogovor oko ovakvog tretmana i sa kojim ciljem?

JB Tito mogao je odahnuti, ali kano da se bojal i mrtvog Draže, naredil je da ga se pokopa na tajno mjesto. I srbijanski radikali još mu grob traže – da ga dostojno pokopaju. Uzto, da mu velikosrbska čaršija lakše oprosti pogubljenje njihova voljena đenerala Draže – JBTito odlučil se na starozavjetnu igru: „glavu za glavu“. Naime, čim je London pristal Beogradu izručiti Dr. Antu Pavelića dok je još u Rimu, JBTito odlučio je da za glavu Draže Mihailovića Srbijancima na pladnju servira glavu ustaškog Poglavnika NDH dr. Ante Pavelića. Za otmičara koji će na prevaru Pavelića štakorskom vezom umjesto u Južnu Ameriku prebaciti avionom u Beograd, Britanci su odredili ucjenjena agenta svoje obavještajne službe, bivšeg ustaškog častnika u mantiji katoličkog svećenika, poznatog kao organizatora prebacivalja hrvatskih izbjeglica u Južnu i Sjevernu Ameriku u dosluhu sa zapadnim obaviještajnim službama u koga dr. Ante Pavelić ne će ni u snu posumnjati da mu radi o glavi – don Krunoslava Draganovića

 

Poklapa se više bitnih događaja, spektakularnih smena sa spektakularnom pozdinom koje nikada nisu dokazane, spektakularne otmice i realno za tadašnji sistem političke pravde senzacionalno puštanje na slobodu jednog od ključnih figura postratnog prebacivanja i zaštite nacističkog kadra u sadejstvu sa savezničkim službama CIA pre svega. Ranković i Draganović simbolizuju jednu mnogo dublju promenu, od koje od obećanih sistemskih promena na kraju ostaje malo. Do duše dolazi do bitnih pokretanja u sistemu, do populističke liberalizacije u zadatim okvirima objektivne diktature kroz jačanje samoupravljanja kako se rado ideološki zavijali suštinski procesi, ali i pojačanja kontrole i rudimentacije političkog progona upravo liberalnijih snaga. Uklanjanje srpskih liberala 1972., što je bilo upravo u suproznosti sa pozdinskim retoričkim razlozima uklanjanja Rankovića, ali kontinuitet slabljenja i srpske i hrvatske pozicije u federaciji. Dolazi do serije atentata kao terorističkih akata planiranih i sprovođenih iz inostranstva i mera protivterora i zaštite kroz često neobjašnjive likvidacije i njihovu pozadinu.

U slučaju Draganović se u pozdini javlja ponovo Milan Dorič – „Hanzi“, višestruki kountermen, agent u mreži između SDV – Slovenije, CIA i MI6, austrijskih i nemačkih tajnih službi istovremeno. Zapravo se radi o avanturistima koji su se igrom životnih okolnosti našli u posebnim uslovima zaštite koja je istovremeno bila i dvosekli mač – GLADIO uslovno rečeno kao opšti način u primeni razrađenih posebnih i opštih metoda iznuda van svake realne institucionalne kontrole. „Hanzi“ je imao zadatke i oko prebacivanja Draganovića u zemlju što i sam spominje u svom skorašnjem intervju Mladini.

 

Контмен "Ханзи" са сликом са Барешићем

Countermen-agnet CM Milan Dorič – Hanzi

 

Mladina logo Intervju sa Milanom Doričem Hanzijem

Dorić drži v roki svojo fotografijo s poroke Mira Barešića. Barešić je bil znan hrvaški nacionalist, ki je leta 1971 ubil jugoslovanskega konzula na Švedskem, Vladimirja Rolovića –

Zakaj ste mu pomagali? Draganovića naj bi ugrabila Udba, piše v knjigah. Nato naj bi ga privedli v Jugoslavijo, ga zasliševali 40 dni in ga pustili živeti v Sarajevu. On naj bi izdal več kot 40 jugoslovanskih emigrantov, ki so delali za različne tuje obveščevalne službe.

Ah, kakšna Udba. Jaz sem ga peljal skoraj do meje. Prostovoljno je šel, ker ni več mogel prenašati krivice. (Pokaže sliko z njim iz leta 1968, op. a.) Rekel mi je, Milan, jaz kot duhovnik ne prenesem več teh krivic. Zato je šel prostovoljno iz Vatikana v Jugoslavijo. Ampak po vojni sem še mnogim drugim pomagal predvsem na Hrvaško. Tudi Miru Barešiću (znanemu hrvaškemu nacionalistu, ki je leta 1971 ubil jugoslovanskega konzula na Švedskem, op. a.) sem uredil potni list, da je lahko odšel na Hrvaško.

Značjan iskaz, neprimećen i bez analize u ostlim novostvorenim državama bivše Jugoslavije, jer ukazuje da su realnost i realni događaji, bez obzira iz čije se perspektive različitih sukobljenih strana i interesa posmatraju, različiti od onoga kakav im se značaj pridavao ili još uvek pridaje, posebno imajući u vidu potpunu hermetičku zatvorenost i kontrolu medija u zemlji u tom vremenu. Kontrola rada službi bezbednosti koja je bila povid damo par meseci ranije rušenja Rankovića nikada nije sprovedena, a politička kontrola od strane nerokosnovene partije, objektivno njenog kontrolnog centra oko Tita je imala potpunu kreativnu moć nad svim ostalim delovima partije i sistema, posebno zadržavajući istu funkciju pred ustavnim i sistemskim promenama koje su tek dolazile. Međutim, Doričeva izjava i njegova pozicija između različitih delova tajnih službi u inostranstvu i odnos sa SDV – slovenačkom UDBOM, još preciznije jednim njenim delom u Mariboru ukazuje na principijelnije planiranje događaja i procesa između političkih struktura centalne moći i upotrebe delova sistema, pojedinaca ili grupa u slobodnim vezama pri planiranju, operacionalizaciji i sprovođenju određnih procesa ili događaja. Nastake od 60ih inetraktivno, naizmenično dejstvo u radikaliziaciji polja osnvne linije sukoba između političke emigracije i njenih radikalnih do ekstremističkih i terorističkih ćelija i usmervanja političke bezbednosti na suzbijanju njenog delovanja. Ni jedan ključni događaj nije do kraja ispitan ili procesuiran do kraja, ni uinostranstvu ni u zemlji, a koji bi na bilo koji načindotakao pitanja iza potpune tajnosti. Za ovo ima više primera koji su ostali nerazjašnjeni od napada i likvidacije Rukovine u Minhenu, atentata u bisokopu 20 Oktobar i garderovi željezničke stanice u Beogradu, grupe Feniks i između procesa u „hrvatskom proleću“ niz smena unutar partije i republičkih rukovodstava, nerazjašnjene lividacije u nostranstvu, a mešu njima i 29 slučajeva u Nemačkoj i slučaja Đureković među njima. Svi ti događaji i procesi imaju zajedničku nit absolutne konspiracije i nedostatak ili prikrivanje dokaza, mada čine jedan te isti sistem ukpnog stvranja i radikalizacije polja napona.

 

Još jedna fotografija na kojoj se pojavljuje svuda prisutni Milan Dorič – Hanzi:

Fotografija enega izmed srečanj t. i. Demokratske alternative v Londonu v 80. letih, skupine uglednih izseljenskih Srbov, Hrvatov, Slovencev in bosanskih Muslimanov, ki so si za cilj postavili demokratično Jugoslavijo z vzpostavitvijo parlamentarne demokracije. V sredini Mihajlo Mihajlov, bivši rektor univerze George Washington in srbski disident, ki je srečanja organiziral, čisto na desni je slovenski disident dr. Ljubo Sirc, tretji z desne zadaj pa Milan Dorić
Fotografija enega izmed srečanj t. i. Demokratske alternative v Londonu v 80. letih, skupine uglednih izseljenskih Srbov, Hrvatov, Slovencev in bosanskih Muslimanov, ki so si za cilj postavili demokratično Jugoslavijo z vzpostavitvijo parlamentarne demokracije. V sredini Mihajlo Mihajlov, bivši rektor univerze George Washington in srbski disident, ki je srečanja organiziral, čisto na desni je slovenski disident dr. Ljubo Sirc, tretji z desne zadaj pa Milan Dorić

„Demokratska alternativa“ 80ih u Londonu i CM Hanzi treći sa desna

 

Početak likvidacija u S.R. Nemačkoj od strane tajne jugoslovenske političke policje UDBA je određen u dokumentarcu atentatom u Minhenu na redkaciju lista „Hrvatska sloboda“. U njoj je ubijen Mile Rukavina kako je već u gornjem tekstu naznačeno. U dokumentarcu se tvrdi da je akciju izvela UDBA. Međutim za te tvrdnje nema dokaza. Ovo naravno ne znači da UDBA nije sa velikom verovatnoćom naručilac ili izvođač atentata, a sa sigurnošću državna institucija koja taj atentat vrednuje kao puni uspeh i time bi ga rado čak u celini prisvojila u tom vremenu. Međutim ostaje i velika mogućnost da je Mile Rukavina likvidiran po planu i nalogu američkih i engelskih službi u sadejstvu sa nemačkim radi osvete zbog utvrđenog učešća Rukavine 1944 kao pripadnika ustaške jedinice u likvidaciji više američkih i engleskih pilota. A, onda je cela osveta i atentata jednostavno predat po inerciji zaključivanja na poznatom sukobu interesa lakomislenoj, ali u njoj samoj vema upućunom i moćnom krugu oko UDBE. Taj oilitički krug centra predstavljen u dokumentarcu kao Tito se naslućuje u složenim vezama i sadejstvu, radikalizaciji terora i protivterora od kraja šezdesetih do današnjih dana, kroz sve razlike, ali sve vreme u principi ciljeva i interesa u trajanju.

Dokazi koji su bitni i sa stanovišta pravosudnih i istražnih radnji ne postoje i za mnoga druga ubistva ili organizaciju i logističku podršku terorističkih akcija u izvođenju ili pripisivanju ekstremnoj emigraciji. Dorič daje jednu izjavu u intervju Maldini i o ovome slučaju, a u vezi krivičnih prijava publicista Leljka:

 

V zadnjem sporočilu za javnost Leljak trdi, da je Udba z vašo pomočjo leta 1968 ubila Mileta Rukavino. In pa da ste sodelovali pri načrtu za ugrabitev Anteja Vukića septembra 1969. Kaj pa poveste lahko o tem?

Ante Vukić je bil moj prijatelj. Bili smo skupaj na Koroškem, na dopustu. (Dorić pokaže fotografije, na katerih sta oba, op. a.) Ko je bil še mlajši, je bil mesece in mesece pri meni v gostilni na dopustu. To je eno. Drugič pa, Slovenija, še manj pa Beograd, nista imela nikakršnega interesa, da bi se Vukiću karkoli zgodilo, ker je emigracijo med seboj sprl in ker je delal zanje. Bil je njihov sodelavec. V njegov avto so sicer vrgli neko kislino, a je znano, da je to storila Margita Gaćeša, žena hrvaškega polkovnika Gaćeše, kar je Nemčija že tedaj vedela. S tem je zvezna Udba Vukiću dala motiv zato, da mu je emigracija verjela. Glede Rukavine pa: v resnici so me nemški organi uradno tedaj poklicali iz Münchna, da si grem ogledat kraj umora. Mi smo to tedaj raziskovali, vsi indici so kazali, da je Rukavina plačal z življenjem zato, ker je njegova ustaška enota med drugo svetovno vojno ubila dva angleška in dva ameriška pilota. Mislim, da leta 1944.

 

Миљенко Хркач

Miljenko Hrkač pri izricanju smrtne presude

Ubistvo Rukavine se vezuje za slučaj likvidacije engleskih i američkih pilota od ustaške jedinice kojoj je pripadao Mile Rukavina 1944. Radi se o „plaćanju“ grehova kako opisuje „Hanzi“, što obzirom na ostale činjenice nije bez osnova. Jedan drugi detalj govori da je likvidaciju izvršilo lice obučeno u tadašnju policijsku uniformu SRN. Time je pozdina i svrha-upotrebna vrednost ove likvidacije – atentata na rnjdakciju u Minhenu više nego upitna, ali osnovni motivi u smislu dugoročnih ciljeva zaoštravanja odnosa sa prenošenjem tenzija u zemlju radi složenijih političkih promena („hrvatsko proleće“ 1971 i kasnije ubacivanje bugjnske terorističke grupe“ su dokazani i kao upotreba obe strane unutrašnje i spoljne, institucija iza paravana tajnih službi u tom sukobu nakon svih koncentracija, priprema i ubrzanih događanja.

Takođe su i atentati u Beogradu za koje je osumnjičen i osuđen Miljenko Hrkač neposredno pred atentat na redakciju u Minhenu upitni u pogledu stvarnog izvršioca, kako će se pokazati i tokom procesa i kasnije izjavama učesnika ili priprema operacije. Time teroristička pozadina sa svojim ciljevima ostaje nedodirnuta, ali ona ide u pravcu pojačavanja tenzija uz institucionalno znanje bar u delu strogo tajnih političkih odluka i u zemlji i u inostranstvu. Još jedna perspektiva i negiranje učešća Miljenka Hrkača u akciji i tvrdnja da je atentate izvršio nemački državljanin Bernd Vacel. Iza ove izjave stoji inače u Nemačkoj suđena grupa – Ujedinjeni hrvati Evrope (UHE), odnosno njen predsednik Žarko Hodak (ceo intervju Hodaka-link):

 

U ravensburškom procesu Vaša je skupina osuđena za postavljanje bombe i u beogradskoj kinodvorani 1968.?

Da, tada je jedna osoba poginula, a 85 ih ranjeno. Bombu je, prema jugoslavenskoj presudi, postavio Miljenko Hrkać, koji je, prema istoj presudi, od nas dobio 5.000 DEM i potom osuđen na smrt. Odgovorno tvrdim da Miljenko Hrkać nije podmetnuo bombu u kinodvorani – i nju je postavio Bernd Watzel primivši od nas i za tu akciju 3.000 DEM. Mi smo tada htjeli samo upozoriti da Jugoslavija ima političke protivnike, ali nismo išli za tim da bude ljudskih žrtava.

Жарко Одак

Žarko Hodak – „Ujedinjeni hrvati Evrope“ i pripadnik „Ravenburške grupe“ kojoj je suđeno za terorističke akcije u Nemačkoj

Zašto Bernd Watzel za to nije suđen ni u Jugoslaviji ni u Njemačkoj?

Zato što ga na suđenju u Ravensburgu nismo odali. Nijemac Bernd Watzel je imao djevojku Portugalku. Kada su na temelju jugoslavenskog zahtjeva za našim izručenjem 27. srpnja 1968. počela privođenja po Njemačkoj, on se sklonio u Portugal. Ipak mu je Udba kasnije ušla u trag i likvidiran ga u Portugalu. Mi, samo zahvaljujući današnjem papi Benediktu, nismo izručeni u Jugoslaviju, već smo suđeni u Ravensburgu i tako spasili živote.

 

Iza atentata za koji se više od 10 godina više puta sudilo Miljenku Hrkaču i koji je još uvek pod oznakama stroge tajnosti postoji jedna potpuno druga ćelija koja ide ka „Ravenburškoj grupi“ i UHE kako tvrdi njen član Žarko Hodak. Sa druge strane brat Miljenka Hrkača je radio u Sloveniji u Mariboru kao i ostali članovi grupe protiv kojih je podnešena optužnica u Mariboru. Proces je završen tako što je grupa puštena i napustila zemlju, mada je stariji brat Hrkač tvrdio još tada da Hrkač nema ništa sa atentatima. Zgusnuti događaji od 1966 godine, smene Rankovića dovođenja Draganovića, atentata u Beogradu i Minhenu i procesi bez konkretnih dokaznih činjenica u dugom trajanju imali su bez obzira na pozdinu i kasnije događaje slične vrste jasno psihiloško dejstvo na celokupnu javnost, time posebnu političku poruku kao jedan od osnovnih metoda u sveukipnim merama i metodama prikrivenih operacija. Insecnirani teror i protivterorističke mere jugoslovenske tajne policije teku kroz radikalizaciju i učestalost njhovog međusbnog dejstva kroz procese kojima se upravlja sa više strana nezavisno i bez znanja namera jednih od drugih, ali koje imaju u smislu prikrevenih opracija, njenih metoda i načina upravljanja njima širi koncept, vremensku determinaciju i rezultiraju kroz radikalizaciju političkih sukoba na kraju poznatim tragičnim dešavanjima devedesetih.

 

erde-007

Gerhart Baum i Klaus fon Donani u dokumetarcu BRa i D-W

 

Po prvi put se političari iz sfere kreiranja odnosa kroz kontrolu ostalih delova institucionalnog sistema, time i uticaja na tajne službe izjašnjavaju o doktrini, strategiji i delom otkrivaju metode upotrebe celokupnog sistema u stvaranju veza, time upotrebe celog sistema u svrhu složenih političkih, ideoloških u celini već istorijskih ciljeva i sukoba sa poznatom dinamikom i posledicama. Gerhart Baum u periodu 1972-1978 državni parlamentarni sekretar u ministarstvu unutrašnjeih dela, a od 1978-1982 ministar unutrašnjih dela Nemačke, formuliše u dokumentarnoj seriji ovaj složeni proces sledećim rečima:

 

„Naravno da smo bili svesni da se ovde vodio jedan rat, do duše od obe strane.“

 

Герхарт Баум

Gerhart Baum

Misli se na rat između ekstremne hrvatske emigracije i UDBE. Da se jedan političar i visoki funkcioner izvršne političke vlasti po prvi put javno izjašnjava o tako složenom pitanju je za svaku pohvalu. U detalje izjava je teško i neodgovorno ulaziti, jer su i oni možda za potrebe režije dokumentarca delimično isečene iz punog konteksta. Ipak, jedna od strana u ovome ratu, pored ostalih bile su i nemačke unutrašnje i spoljne tajne službe, odnosno politika vlada sa projekcijama svojih ciljeva i interesa u sklopu ukupnih ciljeva alijanse, između ostalog i sa na tla Nemačke prisutnim službama i političkim interesima saveznika kroz organizaciju , podporu i upotrebu ekstremnih do terorističkih grupa emigracije. Arhivi nemačkih tajnih službi su u sklopu ovih aktivnosti zatvoreni, što se i u samom dokumentarcu potvrđuje pred kraj emisije nakon saznanja uloge višestruko zaštićenog kontra-agenta, agenta provokatora i kountermena „Hanzija“. Aktivnosti „Hanzija“ koje su bile ne samo poznate Službi za zaštitu ustavnog poredka Nemačke – unutrašnjoj tajnoj političkoj policiji, već čiji je pored ostalih službi Hanzi bio saradnik. Jednostavno postojala je politička volja i iza nje institucionalni preduslovi za podporu stvaranja intenzivnog polja napona i konfrontacije na tlu Jugoslavije i povratno objektivnog rata na tlu Nemačke.

 

Tajni susreti nemačkih i jugoslovenskih operativaca

 

Гладио - НАТО-ОТАН Терор под страном заставом

„GLADIO“ – kratki dvosekli mač

Redovni susreti u Hotelu Metropol, o kojima u dokumentarcu govore i koje potvrđuju Gerhart Baum, osumnjičeni Perković i agent savezne UDBE Spasić, zvanična Nemačka drži pod potpunom tajnošću i zato je proces protiv Perkovića i Mustaća pored ostalog ne samo politički, već i pokušaj daljnjeg prikrivanja svih bitnih i potrebnih pozadinskih činjenica u pogledu razumevanja celokupnog procesa primene terora kao deo metoda borbe radi političkih ciljeva protiv ideološkog neprijatelja od strane uslovno rečeno Gladia kao strogo tajnog sistema unutar severnoatlantske alijanse i serije ubistava protiv terorističkih grupa i ideoloških političkih mreža ekstremne emigracije u ovom slučaju ustaške provijencije na tlu Nemačke. Susreti službenika nemačkih i jugoslovenskih tajnih službi nisu ni jedini ni najbitniji, a ni vremeski određeni za razumevanje načina funkcionisanja celog sistema veza, uzimanja uticaja u sklopu primene krajnjih ciljeva Trumanove doktrine, jer postoje daljnje nezavisne mreže i kontakti institucionalnog karaktera, različiti oblici koordinacije i uzimanja uticaja sa drugim službama, američkim, frnacuskim, engleskim itd. u istom sistemu. Postoje trouglovi veza i delovanja na višem nivou koji imaju i svoje autohtone događaje i značaj, ali su objedinjeni Trumanovom doktrinom i krajnjim ciljevima, između ostalog i kroz upotrebu ili konstrukciju preduslova za teror i protivteror.

 

Bitan je još jedan istorijski detalj. 1968 godine kada počinje serija atentata UDBE na nemačkom tlu se donosi i čuveni G-10 zakon i sklapa praktično novi ugovor o pravu savezničkih trupa u pogledu svojih interesa kao i zajedničkih operacija prema istočnom bloku i time prema Jugoslaviji. To vreme se poklapa i sa promenama u sistemu političke bezbednosti Jugoslavije, odstranjivanjem Rankovića i dovođenjm Krunoslava Draganovića sa kojima je pored ostalog sarađivao agent „Hanzi“ kao saradnik nemačkih službi, kao agent slovenačke stajne službe SDV sa vezom u Mariboru, ali i kao engleski i amrički agent po sopstevnom priznanju.

 

Uništavanje arhiva i dosijea BNDa

29.11.2011 je objavljena vest o uništavanju preko 250 dosijea saradnika BND (link – Špigel) 2007 godine. Kritični period od osnivanja Gelen grupe, znači u periodu od 1946 godine i instaliranja Gelen-grupe od američkih okupacionih snaga. Posle vesti o uništenju – nestanku akata o Alojzu Bruneru devedesetih, prvom pomoćniku Adolfa Ajhmana, bila je ovo poslednja veća akcija brisanja tragova o učešću kadrova sa nacističkom prošlošću i pripadnosti tajnih službi Trećeg rajha u nemačkoj posleratnoj spoljnjoj tajnoj službi. Među aktima koja su uništena su sa velikom verovatnoćom dosijei Ernesta Bauera koji je pored ostalog imao izvanredne odnose sa Krunoslavom Draganovićem, saborcem i istimišljenikom na strani zločina i terora drugog svetskog rata kao visoki diplomatskih predstavnika N.D. Hrvatske, ali i posebno za vreme posleratnog kontraobaveštajnog specijalnog rada u službama demokratskih zemalja NATO-saveza u nastavku iste borbe pod drugom zastavom. Uništavanje akata koje je izvršeno 2007. i tajanstvenost o saradnji sa jugoslovenskim službama, ali i daljnja pozadina te saradnje imajući u vidu da je Bauer bio engleski čovek kojeg su englezi preporučili za rad u Gelen-grupi, a sa vezama Draganovića prema CIA, MI6 BNDu itd, uz učešće slovenačke SDV otvara niz daljnjih pitanja. Neki odgovori i ovde iznešeni su spašeni od zaborava, a akcija potpunog menjanja imidža Ernesta Bauera zaboravom ostalih funkcija je delimično uspela, ali ukazuje na stepen tajnosti i veza koje su mnogo kompleksnije, višeslojne i višeznačne nego li se uopšte da predpostaviti čak i od stručne javnosti.sigurnošću nalaze akti o aktivnosti Enesta Bauera, diplomate N.D. Hrvatske i ofcicra ustaške nadzorne službe UNSa koji je postao član Gelen grupe od osnivanja, radio za BND na poziciji sektornog upravnika službe, bio posebno involviran u tokove i dešavanja ekstremne hrvatske i ustaške emigracije, uzeo bitno učešće u pripremama i davanja tokom devdesetih logističke i stručne pomoći novima slovenačkim vlastima, Bavčaru i Janši po sopstevnim priznanjima već kao penzionisanog službenika BNDa, a od vlade Tuđmana bio postavljen za atašea za odnose sa javnošću u Bonu.

 

Gerhart Baum daje na početku dokumentarca precizno deo tajne jedne strane mača:

 

„Jedna druga država naređuje, čini ubistva na našoj teritoriji protiv svojih protivnika. Ali, šta smo mi mogli da učinimo? Tako nešto ni smo sebi mogli da dozvolimo.“….

 

Гладио Ћутња - тајна - слобода у кавезу

GLADIO -„Mreže ćutanja“ – kroz ćutnju čuvam slobodu

Uvaženi gospodin Baum zaboravlja da je unutar sistema postojala i postoji obaveza saradnje i zaštite pojedinih saradnika, grupa ne samo pod tajnošću nemačkih kontrolnih službi, već iz obaveze zakonskog položaja i prava zemalja prethodnih članova koalicije pobednika nad nacističkom Nemačkom. Ovome se treba dodati i činjenica postojanja strogo tajnih veza i sastanaka od najvišeg političkog do operativnog nivoa u jednom sistemu bez centralne komandne organizacije ili sa postojećom nepoznatom centralnom strukturom upravljanja složenim procesima, posebno kada se ima u vidu borba protiv komunističkih režima, zemalja ili grupa. Ovde nastaje još jedan bitni čvor, naime da postoje čvršće veze i ciljevi delova sistema u Jugoslaviji oko i iza Staneta Dolanca sa Gladio sistemom severnoatlantske alijanse. Ovi uslovi omogućavaju vršenje terora i mere protivterora – likvidacije o kojima je reč od kojih je jedna pitanje sudskog utvrđivanja istine i krivice, koje potpuno izostaje.

 

Predaja arhiva BIA i DBa, SDBa i UDBE američkim službama

 

Zaboravljene vesti, zaboravljene krivične prijave, zaboravljene ustavne i zakonske obaveze u neprekinutom toku različitih saradnji sve vreme trajanja tragedija iz načina funkcionisanja sistema haosa.

 

Odjeci „Insajdera“

Šta sadrži dostava protiv Bulatovića

 

 

Zašto direktor BIA sa izvesnim znatnim zakašnjenjem, tvrdi da nije on odneo podatke iz arhiva u Lengli

a ponašanje svog aktivnog direktora, kad već Vlada Srbije nije osetila potrebu da ga suspenduje do kraja istrage čiji jeIzgleda da je Rade Bulatović krajem maja 2004. ipak poneo nešto svojoj braći u Hristu iz Lenglija, Virdžinija. Da li je to bila „kompletna arhiva BIA“, deo arhive ili šta već – utvrdiće istraga, ako je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu pokrene, to jest. U tom smeru bili su pušteni određeni zvanični zvuci posle tvrdnji Vladimira Bebe Popovića iznetih u emisiji „Insajder“ na TV B92, pa je Popović odmah iskoristio priliku da se obrati zameniku Okružnog tužioca Dušanu Lončareviću sa dopunskim podacima (videti okvir). Okružno tužilaštvo saopštilo je u utorak da je počelo da postupa, to jest da je zatražilo od BIA da ispita o čemu je tu bila reč. Treba biti optimista i pustiti Agenciju da nepristrasno ispitа o čemu je tu bila reč. Treba biti optimista i pustiti Agenciju da nepristrasno ispita ponašanje svog aktivnog direktora, kad već Vlada Srbije nije osetila potrebu da ga suspenduje do kraja istrage čiji je predmet. 

Da podsetimo: Popović je izjavio da je direktor BIA Rade Bulatović počinio „veleizdaju“ i „krivično delo špijunaže“ tako što je „predao arhivu BIA“ američkim obaveštajcima tokom službene posete SAD….

 

Da saradnja bez zakonske i parlamentarne kontrole, bez prava javnosti i oštećenih, potpuno nevinih građana kao predmetom kockanja između strogo tajnih dilova tajnih službi postoji, je i podsećanje na slučaj još jednog velikog nerasvetljenog šefa jugoslovenske i srpske tajne političke policije na direktnoj liniji i zadatku stranih službi i njihovih interesa. Radi se o još jednom TOP – agentu CIAe – Jovici Stanišiću:

 

Šef tajne poliičke policije DBa devdesetih i učesnik akcije hapšenja i puštanja na slobodu Karlosa ´75 Jovica Stanišić je agent CIA

 

Portret savremenika – Jovica Stanišić

 

Naš čovek u Beogradu

 

 

„Uvek sam bio za kompromise, ja sam muzičar po vokaciji, nisam policajac“, Jovica Stanišić u razgovoru sa haškim istražiteljima 19. novembra 2001.

Jovica Stanišić prvi šef DBa Jugoslavije 90ih i bliski saradnik CIA

Da Jovica Stanišić stvarno ne postoji, trebalo bi ga izmisliti kao junaka nekog političkog trilera. Iz centra paukove mreže zvane Resor državne bezbednosti Srbije dirigovao je kontrolisanim haosom tokom najvećeg dela olovnih devedesetih. Igrao je ključnu ulogu kako u raspirivanju ratova u bivšoj Jugoslaviji tako i u njihovom okončanju. Bio je mozak brutalnog režima Slobodana Miloševića, ali je sve vreme negovao kontakte sa opozicijom; neke „opozicione“ stranke i medije je sam osnovao. Slao je kriminalce u krvave pohode u Bosnu i Hrvatsku, a istovremeno trgovao sa neprijateljskim ratnim vođama. Zoranu Đinđiću se nudio kao prijatelj i savetnik, da bi posle bio sumnjičen kao učesnik u atentatu.

 

Uloga Stanišića u atnetatu na Zorana Đinđića nikada nije razjašnjena, jer je neposredno posle atentata MKS u Hagu odlučio da povuče svoje prve ljude u zonu svoje najbolje zaštite i kontrole. Tek će 2009 godine pred pripreme oslobađanja Stanišića biti saopšteno da se radi o agentu br. 1 CIA u Beogradu

 

A sada se, ako je verovati losanđeloskom „Tajmsu“, ispostavlja da je (Јовица Станишић) sve vreme bio saradnik američke Centralne obaveštajne agencije, poznatije pod akronimom CIA. Davno pre toga, međutim, Stanišić se uselio u mitove i teorije zavere kojima beogradska čaršija obiluje. „Vera u špijune je mistična, hranjena fantazijom, na pola puta do religije“, primetio je u nedavno objavljenom eseju pisac trilera Džon le Kare, ne misleći naravno na Stanišića, ali pogodivši pravo u centar.

 

Los Anđeles Tajms je u pogodnom trenutku objavio ovu vest 2009 godine koja je prošla potpuno nezapaženo u svetu, bez pitanja o prirodi i sadržaju saradnje u tako kritičnom periodu ratova na Balkanu:

 

la-times-logo1 Serbian spy’s trial lifts cloak on his CIA alliancе линк Л.А Тајмс

As Milosevic’s intelligence chief, Jovica Stanisic is accused of setting up genocidal death squads. But as a valuable source for the CIA, an agency veteran says, he also ‘did a whole lot of good.’
March 01, 2009|Greg Miller

BELGRADE, SERBIA — At night, when the lawns are empty and the lamps along the walking paths are the only source of light, Topcider Park on the outskirts of Belgrade is a perfect meeting place for spies.

It was here in 1992, as the former Yugoslavia was erupting in ethnic violence, that a wary CIA agent made his way toward the park’s gazebo and shook hands with a Serbian intelligence officer.

Jovica Stanisic had a cold gaze and a sinister reputation. He was the intelligence chief for Serbian President Slobodan Milosevic, and regarded by many as the brains of a regime that gave the world a chilling new term: „ethnic cleansing.“

 

Postalo je tokom vremena i analizom prošlosti simptomatično da svi službenici i funkcioneri koji su radili ili očekivali povlastice od CIA ili drugih velikih službi, kao šefovi tajnih službi Stanišić, Bulatović, Simatović, Perišić ili politiačri sa posebnim vezama kao Milošević, kasnije Đukaonović i mnogi ostali, većina bez izuzetaka slovenačkih političara i niza šefova službi na saveznom i republičkom nivou su dobili posebne uloge, do posebnu zaštitu. Veze su složenije i one počinju mnogo ranije, ali se od 1966/67 da pratiti struktura i dinamika, maipulacija sadržaja i tajantvenost koja nedvosmisleno vodi ka višim, strogo zaštićenim, tajnim vezama i dogovorima sa određenim ciljevima i projekcijama koje na različitim nivoima zaštite idu kao sistemu poznatog kao Gladio, pri čemu se radi o sistemu sa svojim mrežama i u ostalim zemljama Evrope i SAD, a ne samo Italiji.

 

Nemačka i Gladio

Daniel Ganzer – GLADIO – NATO tajne armije

Kada je Đulijano Andreoti u italijanskom parlamentu augusta 1990 progovorio o sistemu bez objektivne demokratske kontrole vlasti unutar samih centara valsti, svet je zanemeo i nastavio sa ćutanjem. Tema nije dalje bila predmet istraživačkog novinarstva, što će reći da su i slobodni mediji brzo prihvatili savet ćutanja i prepuštanja teme zaboravu. Novinski članak lista „Di Cajt“ – Uhvaćen u mreži ćutanja – opisuje reakcije na saznanje javnosti o postojanju posebnog sistema sa punom tajnošću i u SRN pored Italije i kako će se potvrditi ostalim zemljama saveza. Dugo vremena posle, sve do objavljivanja knjige švajcarskog profesora Daniela Ganzera „Tajne armije NATOa -Gladio- inscenirani teror i prikriveno vođenje rata, tema nije bila prisutna u javnom i medijskom životu, a i nakon detaljnijih informacija i poznatih istraživaa i procesa u Italiji i priznanja nekih učesnika institucionalno pokrivenih terorističkih operacija, rada parlamentarne kontrole švajcarskog i belgijskog parlamenta, stručna javnost i mediji ostaju povučeni. Zid ćutnje ipak se narušava i više detalja izlazi u javnost, ali za Nemačku ostaju i dalje pitanja u vezi mreža i na primer pomenutog uništavanja dosijea i akata BNDa.

 

Trumanova doktrinu su nastavili Ajzenhauer, Kendei, Džonson…

 

Novinski članak Cajta spominje akt NSC 10/2 od 18. juna 1948 američke vlade i kasnije u istoj godini obelodanjene Trumanove doktrine, pored ostalog o prikrivenim operacijama. Treba razlikovati dve vrste operacija i sistema Gladio, jedna je u slučaju agresije bivšeg komunističkog bloka na zemlje severnoatalantskog saveza delovanje kao gerilskih grupa u pozdini neprijatelja , a druga je uzimanje uticaja na iste te zemlje u ideološkoj antikomunističkoj borbi u uslovima hladnog rata kroz tajne – prikrivene akcije, operacije strategije:

 

.

Department of state

Foreign Relations of the United States, 1964–1968, Volume XII, Western Europe


Note on U.S. Covert Actions

In compliance with the Foreign Relations of the United States statute to include in the Foreign Relations series comprehensive documentation on major foreign policy decisions and actions, the editors have sought to present essential documents regarding major covert actions and intelligence activities. The following note will provide readers with some organizational context on how covert actions and special intelligence operations in support of U.S. foreign policy were planned and approved within the U.S. Government. It describes, on the basis of previously-declassified documents, the changing and developing procedures during the Truman, Eisenhower, Kennedy, and Johnson Presidencies…

Foreign Relations of the United States, 1945–1950

Retrospective Volume, Emergence of the Intelligence Establishment, Document 292

292. National Security Council Directive on Office of Special Projects-Линк архив спољњих послова

NSC 10/2

1. The National Security Council, taking cognizance of the vicious covert activities of the USSR, its satellite countries and Communist groups to discredit and defeat the aims and activities of the United States and other Western powers, has determined that, in the interests of world peace and US national security, the overt foreign activities of the US Government must be supplemented by covert operations.

2. The Central Intelligence Agency is charged by the National Security Council with conducting espionage and counter-espionage operations abroad. It therefore seems desirable, for operational reasons, not to create a new agency for covert operations, but in time of peace to place the responsibility for them within the structure of the Central Intelligence Agency and correlate them with espionage and counter-espionage operations under the over-all control of the Director of Central Intelligence….

.

The white hous Washington

 

Doktrinarni i strateški ciljevi uz pomoć prikrivenih operacija su oblik trajne politike vlade SAD doneti 1948, a aktivnosti sa tim u vezi su tekle sve vreme što potvrđuju ostali arhivski dokumenti. Time su ne samo pokrivene tajne koalcije, stvaranje agenata i kontragenata kao i ostlih različitih pomoćnih struktura i mreža dobili krovni dokument. Sa tim u vezi je i u okviru ukupne politike, ali i konkretnih trajnijih operativnih metoda potrebno razumeti istorijski proces, odnosno u konkretnom slučaju njegov deo kroz način organizacije i uzimanja uticaja na određene procese unutar zemlje i u odnosima sa inostranim partnerima.

Tako se u članku Cajta iznešene tvrdnje šefa BNDa `82 – `85 Eberharda Bluma, inače člana osnivačke grupe Gelen, baš kao i Ernesta Bauera kojem se pokušava izbrisati trag kao visokog službenika kasnije iz grupe Gelen formiranog BNDa (´57), da u Nemačkoj ne postoje i nisu postojale grupe i strukture poput Gladia u Italiji. Ove tvrdnje će se kao po pravilu pokazati netačnim, jer je postojanje tajnih operativnih mreža radi gerilskog – partizanskog otpora eventualnoj agresiji varšavskog ugovora u pozadini agresora dokazana. Opet realnost pozdine koja poriče izjavu Eberharda Bluma ne znači da je on kao šef službe raspolagao dovoljnim podacima, što dalje upućuje na potpunu tajanstvenost delova sistema bez ikakve objektivne kontrole.

 

erde-017

erde-017

Stay behind forces mreže su u međuvremenu dokazane u Nemačkoj, ali pitanje u kojoj su meri terorističke grupe ekstremne emigracije u ovome slučaju hrvatske, bile deo sistema unutar sistema „mreže ćutanja“ je otvoreno, odnosno u kojoj su meri delovi zapadnih institucija, pre svega tajne službe stajale iza ovog sistema u logističkom, organizacionom, idejnom i materijalnom smislu u borbi protiv ideološkog komunističkog neprijatelja Jugoslavije. Iznete i dokazane veze, uništavanje dosijea i prepravke karijera kao Ernesta Bauera na pr., njegove veze sa Draganovićem ili „Hanzijem“ u samo jednom trouglu presecanja informacija prema SDV-Maribor čiji je agent između ostalog bio „Hanzi“, su u pogledu otvorenih tajnih dokumenata CIA nedvosmisleno deo doktrine i strategija sa upotrebom terorizma i podsticanja čak kontra mera – likvidacije emogranata sa sumnjom u spremanje terorističkih akcija.

Jedan primer iz desno konzervativnih do jasno neoustaškog – neonacističkog načina mišljenja se daje analizirati kao politička pozadina procesa:

 

 

Sa portala HKV – Hrvatskog kulturnog vjeća – Leks-Perković

Ovim hoćemo reći da Jugoslaviji nije bilo teško infiltrirati u neke emigrantske organizacije svoje agente, gdje su djelovali desetljećima, a da nisu bili u opasnosti da budu otkriveni. Varoš je bio istodobno i agent njemačke obavještajne službe ‘Bundesnachrichtendienst’ (BND) kojoj ga je preporučio svećenik Krunoslav Draganović, a kad se Varoš vratio u Jugoslaviju, njegov nadređeni u BND-u Ernest Bauer bio je degradiran. Dakle ni Nijemci nisu bili sigurni od jugoslavenskih agentskih uljeza pa su vjerojatno zato odlučili temeljito se obračunati s jednim od njih, Krunoslavom Pratesom.

 

Isečak članka potvrđuje zapravo ispretletanost veza nemačkih službi sa višestrukim najviše poziconiranim agentima službi ili njihovim službenicima od visokog značaja kao TOP-agenta Draganovića, šefa M-1 BNDa Ernesta Bauera ili dvostrukih i višetrukih agenata kao Hanzija ili Varoša koji su zapravo istovremeno višestruko zaštićeni u svom naizmeničnom delovanju čija je osnovna upotrebna vrednost zajedno stvaranje haosa kao predpostavke ideološkog slamanja sistema neptijatelja pored ostalog kroz intenziviranje tenzija kao predpostavke za građanski rat.

O terorističkoj pozadini grupe kojoj je prpadao tragično nastradali otac Roberta Zagajskog govori upravo sin 8-9 minuta dokumentaca. Grupa je uvezla u manjim paketima preko 570 kilograma eksploziva sa namerom atentata – terorističkih provokacija. Ovu činjenicu ne menja tvrdnja da nije postojala namera da se ikome nanosi šteta, jer je broj potpuno nevinih žrtava od strane desnog terorizma pod realnom institucionalnom zaštitom iz političko – ideoloških razloga i povoda isto tako protivzakoniti krivični akt, kao i bilo koji drugi oblik terorizma, baš kao što su i mere likvidacija od strane institucija pod bilo kojom moralnom ili političkom opravdanošću, ne samo krivično – pravno više nego upitna, već mnogo više štetna iz razloga naizmeničnog dinamičkog povećavanja tenzija kroz trajanje sukoba.

 

Spiegel logo Недељник Шпигел – линк је 1983 у Бр. 35 у вези предаје Јосипа Мајерског писао о мутној поздини испреплетаности беза, али и доказима у вези кријумчарења експлозива немањеног терористичким акцијама о којем је у документарцу реч. Убијени Ђуро Загајски је тада био откривен од иследних швајцарских органа у погледу крикумчарења експлозива и намене истог.
Spiegel logo Шпигел у броју 50 из исте 1983 године извештава о поновљеном атентату када је тешко повређен и трајно остао без вида Лука Краљевић, који се такође појављује у документарцу БР-ДВа. И овај опис тока догађаја са поздином и извештајем у вези кријумчарења експлозива из Швајцарске указује на знање дела истражних органа Немачке и Швајцарске о позадини и намерама групе, као и контрамерама југословенских тајних служби. Троуглови се спајају као системски, институционално реално подржани метод интензиварања сукоба кроз реалну подршку терористичким намерама и толерисању извођења истих са једне и мере одмазде са друге стране који по својој природи и псоледицама непроменљиво до данас.

 

Teror i antiteror počinju jedno drugog da generišu i izlaze van svake kontrole, zato je pitanje mnogo kompleksnije i vodi do ključnog pitanja slobode u filozofskom, i mnogo više i značajnije pravno-etičkom značenju sa tim u vezi zaštite opšteg javnog intersa od nedeljivog značaja za svakog pojedinca ili grupu, institucionalno-pravni državni sistem i svaku uniju ili zajednicu

 

Gerhart Baum u dokumentarcu 10:40 iznosi sledeću tvrdnju:

 

On (Tito) je bio ispunjen otporom protiv nacističkog okupacionog sistema. Bio je traumatizovan činjenicom da su Hrvati uz pomoć Nemačke osnovali svoju nezavisnu državu, borili se protiv njega, i zato je borba – rat išao dalje…

 

Mišljenje Bauma koliko god bilo tačno uz sve moguće diference u različitim mišenjima, se može produžiti i zaključiti, da su pripadnici i funkcioneri ustaškog režima NDHa bili takođe frustrirani gubitkom rata, kao uostalom i veliki deo nacističkog režima Nemačke i da su nastavili rat i posle 1945 godine. Ali, ništa manje obe ove činjenice postaljaju i pitanje načina strateškog upravljanja ovim potencijalom konflikta iz interesa ukupne Trumanove doktrine protiv komunizma i nalaženju savezništva sa delom režima oko Tita, sa ekstremnom, u konkretnom hrvatskom do nedvosmisleno ustaškom emigracijom, koja je bila obuhvaćena u sistemu realnog Gladia institucionalnom zaštitom i upotrebom u ovom sukobu. Dolazi se opravdanim pitanjima radi korektnosti pune analize odnosa opet do trećih strana, institucija Nemačke i posebno ili ništa manje specijalnih operacija sila pobednica na tlu SRN u vezi celine sukoba kao i njegovog ukupnog projektovanja, usmeravanja, metoda uzimanja uticaja ili čak preuzimanja vršenja određenih akcija sa ciljem održavanja ili intenziviranja sukoba iz razloga načina promene sistema.

 

Klaus fon Donani je drugi političar i visokorangirani funkcioner u ministrastvu spoljnjih poslova iz kritičnog vremena koji daje svoje viđenje i perspektive politike u kritičnom periodu otvorenih pitanja kojim se bavi dokumentarac i čije su izjave veoma zahvalne, vredne pažnje kao prvi put javno izrečene osnove političkih odnosa kritičnog vremena. Klaus je sin borca protiv nacionalsocijalističkog režima, Hansa fon Donanija, humaniste i liberala po evokaciji koji je svoj otpor nacističkom režimu platio životom u brzom procesu pred kraj sam kraj rata na lični zahtev Hitlera. Donani kaže dokumentarac (10:00):

 

…iseljenici, izbeglice, politički disidenti, pripadnici poreaženih snaga 2 sv. rata, radnici koji su došli u Nemačku iz Jugoslavije (i ostalih zemalja) nisu bili saglasni sa sistemom iz kojeg su došli, inače ne bi došli…

 

Veoma problematična izjava, jer su razlozi odlaska na privremeni rad imajući u vidu celu emigraciju, političku i onu koja je otišla iz isključivo ekonomskih ličnih interesa veoma heterogeni i različiti. Značajan deo, većina je došla iz boljih šansi za lični ekonomski razvoj, a ne zato što je bila protivnik sistema ili razmišljala uopšte u političkim dimenzijama šarolike emigracije. Politika i ideologija su bile sporedna stvar kod većine politički nezaintersovanih, a posebno su razuđeni kod ideološki opredeljenih iseljenika. Krajnja manjina je bila spremna da ideikiške i političke razlike nameće učešćem u terorističkim oblicima otpora. Sasvim je drugo pitanje uzroka takve apolitičnosti i ideološke nezaintersovanosti. Važno za temu jeste činjenica da je radikalno odbijanje sistema uz primenu terorističkih oblika borbe postojalo u smislu operativne upotrebe kod manjine upravo hrvatske emigarcije tesno povezane sa poraženim nacističkim – fašističkim modelom NDH 1941 – 1945. Taj deo je imao upotrebnu vrednost u ideološkom smislu vođenja specijalnih prikrivenih operacija, staregija u sklopu Trumanove doktrine, taj deo je bio interesantan kao jezgro u operativnom smislu upotrebe unutar hladnoratovskog konflikta. Radikalni deo spreman na terorističke metode je delom građen i logistički i na druge način pokrivan i bivao štićen od posebnih delova institucionalnog sistema.

Klaus fon Donani kaže precizno u dokumentarcu, da je politika takva kakva jeste, ili sa punim uvažavanjem kompleksnosti i značaja teme, posebno svih direktnih i posrednih žrtava jednoga rata u koji su mnogi uvučeni po principu i metodu funkcionisanja sistema, kojeg všestruki agent Josip Mejerski u dokumentarcu opisuje rečima, da su se mnogi potpuno nedužni ljudi našli u neobjavljenom ratu bez svoje volje i znanja, jer su u njega jednostavno uvučeni. Politika je ponekad sa svojim ciljevima narodskim rečnikom opisano drolja koja guši i lomi sve pred sobom, a u jednom demokratskom sistemu institucionalno izgrađenih preduslova i vrednosnih principa i kategorija na kojima počiva zakonodavstvo i ceo uostalom ustavni poredak, tako se nešto ne bi smelo dogoditi. Posredne posledice ovakvog načina stvaranja strogo tajne politike uzimanja uticaja uvek su dvostruka opasnost i potencijalna pretnja za sisteme koji ih upotrebljavaju.

Radi svih žrtava i sve patnje koja je i ovaj rat rasplamsavan od 1966/67 doneo, a posebno imajući u vidu istorijsko sveže pamćenje preduslova njegove upotrebe i tragične događaje predratnog, ratnog i postratnog doba u Evropi, svetu i na Balkanu, vreme je za nepristrasno i potpuno sumiranje uzroka i posledica svoje pojedinačne i kolektivne nesposobnosti da se prepoznaju uzroci nje same. Jedan veoma težak i složen, gotovo nemoguć poduhvat, ali vredan i dostojan života i dostojanstva, slobode kako lične, tako i kolektivne pred izazovima vremena. Institucionalni principi, vladavine prava, poštovanja podele vlasti, principa istinitosti i odgovornosti u jednom sistemu zasnovanom na himanističkim odrednicama opšteg zajedničkog minimuma vrednosnih i etičkih kategorija, ne sme ostati fraza. Parlamentarna, egzekutivna i sudska kontrola rada tajnih službi i ostalih tajnih poduhvata i operacija se ne sme izgubiti i podrediti neproverenim, bilo čijim političkikm intersima iz viših vrednosti, jer odstupanja su uvek po pravilu autodinamike naizmeničnog dejstva fatalni.

Klaus fon Donani dodaje (20:17) – dokumentarac D-W – BR:

 

Ljudi imaju pravo na svoj bol, ali ima stvari u politici koje su takve kakve jesu. Naš prvobitni interes je bio u to vreme (od polovine – kraja šezdesetih) da nađemo jedan put u evropskom prostoru koji će omogućiti smanjenje tenzija sa SSSRom…

 

Gerhart Baum kaže u istom dokumentarcu na drugom mestu (22:02):

 

Gerhart Baum Moglo se Jugoslaviju kritikovati kao i ostale zemlje istočnog bloka, DDR, Poljsku itd. Bili smo suzdržani, jer se imalo obzira prema Jugoslaviji. Jugoslavija se štedela, jer je bila potrebna…

 

Istovremeno sa posebnim statusom i posebnim odnosom prema Jugoslaviji je tekao jedan plan sa ciljem prelamanja razumljivog ideološkog sukoba, ali na kraju krajeva nerazumljivog odnosa ne prema Jugoslaviji, već ljudima, narodima koji su nju činili u pogledu posledica upotrebe terora ekstremnih grupa i davanja – razmene u isto vreme podataka o tom sistemu sa obe strane koji su pojačavali dinamički tenzije kroz ciljne likvidacije. Narod, građani ovo su samo mogli da osete kao strah iz kojeg se po pravilu rađa agresija kroz začetke mržnje, koja u političkom značenju rasplamsava tribalističku igru sa šovinizmom, koji opet istorijski počiva na dinamici složenog sukoba i teških i tragičnih iskustava. Možda je sada jasnije da suđenje u Minhenu ne može dati odgovore na ova pitanja, a da ne pređe granicu ka političkom sudu i time sudi ne po zakonu već iz jedne posebne, subjektivne perspektive u kojoj se ne nalazi ukupni totalitet bola ljudi koji su bez svog znanja i svoje volje postali objekti jednog mnogo složenijeg istorijskog procesa sa svim svojim objektivnim uzrocima i posledicama u totalitetu svake zajedniče i pojedinačne egzistencije.

Sud treba da razjasni uslove, činjenje i nečinjenje, znanje ili neznanje okrivljenih u pogledu svih uzroka i posledica svog delovanja u vezi konkretnog slučaja ubistva Đurekovića. Jedan posebno težak zadatak, imajući u vidu obavezu suđenja na osnovu zakona i samo zakona, a ne političkih, bilo čijih interesa ili neproverenih usvojenih nepromenljivih predpostavki.

Međutim, u oba slučaja, što tek treba sačekati analizom rada suda, tužilaštva i odbrane, bila nađena krivica ili ne, ostaje razjašnjenje i razumevanje složene pozadine u kojem su i žrtve i počinioci po uzročno posledičnoj vezi i počinioci i žrtve, nezavisno od političkih, bilo čijih separatnih interesa i političko – decezinističkog pravosuđa, jer je upravo preterani politički decezionizam u prethodnom periodu različitih nedemokratskih režima, implementiran u svom delovanju neproverenih interesa van zakona i sistema pravde i kontrolnih mehanuzama uređenog pravnog sistema, doveo do esklacija sukoba i štete po bilo čiji nedeljivi zajednički ili pojedinačni interes.

Kant o ovome razmišlja dajući odgovor na pitanje šta je prosvećenje:

 

BEANTWORTUNG DER FRAGE: WAS IST AUFKLÄRUNG ?

Berlinische Monatsschrift. Dezember-Heft 1784. S. 481-494

 

AUFKLÄRUNG ist der Ausgang des Menschen aus seiner selbstverschuldeten Unmündigkeit. Unmündigkeit ist das Unvermögen, sich seines Verstandes ohne Leitung eines anderen zu bedienen. Selbstverschuldet ist diese Unmündigkeit, wenn die Ursache derselben nicht am Mangel des Verstandes, sondern der Entschließung und des Mutes liegt, sich seiner ohne Leitung eines andern zu bedienen. Sapere aude! Habe Mut, dich deines eigenen Verstandes zu bedienen! ist also der Wahlspruch der Aufklärung

Ili u prevodu:

»Prosvetiteljstvo je izlaz čovjeka iz njegove samoskrivljene nezrelosti. Nezrelost je nemoć, da se služimo svojim razumom, bez nekoga drugog. Samoskrivljena je ova nezrelost, ako njezin uzrok ne leži u nedostatku razuma, već u nedostatku odlučnosti i srčanosti, da se njime služimo bez vodstva nekog drugog. Sapere aude! Imaj srčanosti, da se služiš bez vodstva v l a s t i t i m razumom! – To je, dakle, krilatica prosvetiteljstva.«

 

Uzgred budi primećeno, Kant je manje moralista individue, koliko predradnik i tvorac ideje uređenog sistema društva u kojem postoje jednaka prava i obaveze, jednak tretman na osnovu opštih i poznatih zakona i pravila za sve, u kojem sloboda nema ograničenja iz uvek viših političkih interesa koji je stavljaju u položaj sopstvene nemoći da prepozna volju za moć kao uzrok sopstvene nesposobnosti, vaše i naše, kako kome volja.

 

erde-017

erde-017

Nastaviće se…

 

http://wp.me/P5nwYE-6T

 

Online Konvertor - Latinica u Ćirilicu | Ćirilica u Latinicu

Advertisements

Veröffentlicht 11. November 2015 von Viktor Koss

AnoNews Vienna

“In lulz we trust.”

Gegen den Strom

"Wer gegen den Strom schwimmt, gelangt zur Quelle"

abseits vom mainstream - heplev

Nahost, Europa, Deutschland und die Welt...

СРБски ФБРепортер

Разбијмо режимски медијски мрак - будимо сви ФБ репортери

entudbafizierung

Eine Lustration (Entudbafizierung und Entstasifizierung) tut in Kärnten not!

ГЕТО СРБИЈА

ПРАВА ИСТИНА ЈЕ СКРИВЕНА ОД ОБИЧНИХ ЉУДИ ! ! !

Blog sudije Majića

O pravu i pravosuđu otvoreno i bez cenzure

Angus Young

Otvoreni blog, liberalnog uma...

Greater Surbiton

The perfect is the enemy of the good

Politička Konkretnost

Pokreni se i sebe pobedi, jer ko živi u nadi umire u bedi!

Balkanblog

Just another WordPress.com weblog

predragpopovic

A fine WordPress.com site

Учионица историје

Historia magistra vitae est

Die Propagandaschau

Der Watchblog für Desinformation und Propaganda in deutschen Medien

WiPoKuLi

Wissenschaft, Politik, Kunst und Literatur

Machtelite

None are more hopelessly enslaved than those who falsely believe they are free.

Geopolitiker's Blog

Just another WordPress.com weblog

%d Bloggern gefällt das: